Svi moji mali strahovi, od zmije, udara groma, iznenadne bolesti, nestali su pre neko veče kada je dete konačno zaspalo, a ja odlučila da se posle duže vremena izvalim na kauč i nađem neki film, bilo šta normalno da pogledam, da se resetujem. Da samo gledam, možda se malo nasmejem, i ne razmišljam.
Dugo nisam gledala televiziju. Nakon samo par minuta bilo mi je jasno i zašto je to tako.
Rijaliti, rijaliti, rijaliti, rijaliti.
Uhvatim scenu koja je momentalno poništila sve moje do tada postojeće strahove i otvorila prostor za jedan velik, vrlo realan strah, strah od toga da smo bespovratno otišli u ’urac i da se to stanje uma i duše teško može popraviti.
Šta sam videla?
Njih pet igralo je pred kamerama, igrale su tako kao da (ne) shvataju da postoje kamere i da ih gleda milionska publika (na ogromnu žalost). Među tih milion možda i roditelji, ako ih se nisu u međuvremenu odrekli. Ali, gledaju baba i deda sigurno, tetka, ujak, strina kod koje su nekad predano učile prva slova i jele kolač od višnje. Dete, ne daj Bože.
Igrale su kao da se koče, kao da imaju tikove, pravile su neke grube pokrete tela obučenog u trake i pertle. Kao na elektro šokovima. Usta su im bila ogromna i premazana karminom. Kosa prepeglana i tanka. Provlačile su prste kroz te nadograđene mršave vlasi koje su se upetljavale u nadograđene kandže. U jednom momentu sam pomislila da sam ipak prebacila na dokumentarac o ptici „oro“. Pogledam bolje, nisam.
Stopala uvučenih u cipele nalik štulama. Da hoće da se kreću, ne bi mogle, samo da pužu, što će svakako i uraditi nekoliko sati kasnije, kada žurka i alkohol dobije svoj zamah.
Pijani muškarci drpaju ih u prolazu, one se kao kikoću, kao „nemoj“, a isturaju meso na izvolite.
Voditeljka, koja sve više naliči na njih, sve mirno posmatra, u glavi sigurno premotavajući „drpajte se samo, osigurajte mi honorar“. Marić trlja ruke kod kuće u karo pižami i pravda ovu bljuvotinu svojevrsnim „eksperimentom i presekom stanja u društvu“.
Samo mi nije jasno šta mi ovde više presecamo i zbog čega?
I kome to nije jasno da je ovde odavno zavladao primitivizam, prostakluk, glupost i kurvanje svim segmentima bića.
Što više kurvanja, više novca za kreatore medijskih sadržaja.
Pola stranice u dnevnim novinama za Darinu visoku temperaturu nastalu nakon brazilske metode popunjavanja dupeta kojoj se podvrgla da bi uz rasvetu i scenografiju na predstojećem „velikom koncertu“ i dupe bilo vrhunsko.
Cela stranica za Jelenu Karleušu koja poziva roditelje da ne vakcinišu decu, jer ona je sve samo ne pevačica. I doktor i imunolog, i selektor fudbalske reprezentacije, i filozof i modna ikona. Pa joj se može, čak i da izjavi „Zapitajte se zašto roditelji više veruju meni, nego državi!“
Uzgred, ovde se svima sve može.
Svi zadiru u sve profesije, svi sve znaju, svačija je najpametnija, svi tačno znaju kako bi rešili neki problem od državne važnosti, kako bi doveli zdravstvo u red, pohapsili lopove, rešili se starleta, oživeli kulturu, nahranili gladne, izlečili u rekordnom roku bolesne, i šutnuli loptu u odlučujućem meču.
Demokratija shvaćena kao apsolutna sloboda da se radi i priča što ti na duši! Da se zakoni tumače po svojoj volji, da se krše po potrebi. Da se ljudi vređaju međusobno, jer „imam ja slobodu govora!“ Da klinci u školi mogu da maltretiraju vršnjake i učitelje i budu nekažnjeni. Da neuki mogu da pozivaju roditelje da ne vakcinišu svoje dete i tumače indikacije vakcine svojevoljno.
Demokratija shvaćena kao sloboda medija da daju prostor prostacima, kriminalcima, robijašima, starletama, ubicama da pričaju šta žele i koliko god žele, posebno o temama koje nemaju veze sa njihovom „branšom“.
Vest da prosečno na svaka dva i po dana u Srbiji jedno dete bude ostavljeno i da je procena da oko 150 mališana završi ostavljeno u bolnici, pred vratima crkve, na smetlištu ili u domu, ali bez roditelja dobije četvrtinu strane, dok prostačko prepucavanja Ane Bekute, Karleuše i Viki Miljković zauzme dve strane u dnevnoj štampi!
Ovde odavno nema mesta za mudrost. Povukla se pred navalom primitivizma u mišju rupu.
Manjina je prestala da gleda TV.
Prekriva ga heklanim miljeom i otvara knjigu.
Novine slučajno zalutale u kuću, koriste se za potpalu.
Podižu se visoki zidovi da se spreči proboj starleta, kriminalaca, razularene bagre.
Došli smo u situaciju da u vreme vladajuće demokratije, živimo ko u ćeliji, svesno izolujući sebe od gluposti.
Samo tri minuta pogleda u njih pet, koje naliče ko jaje jajetu sa svojih jedva 25 godina, istog ukočenog držanja, iste veličine usana, na isti način isturenih grudi i dupeta, iste boje glasa i istih froncli koje kao paučina vise sa glave, bilo mi je dovoljno da se userem od straha kao roditelj deteta, ženskog deteta. I da se zapitam šta je sledeće?
Njih pet dobiće više prostora od bilo koje mlade pametne devojke koja ima šta da kaže.
Njih pet (puta pet, puta pet) guraće se u nekom separeu u nekom klubu ližući grlić šampanjca što im neki nabeđeni frajer poslao, da bi ih posle imao kako hoće. Onda će one to možda snimati, pa te oženjene „frajerčine“ ucenjivati i tražiti novac da mogu da ugrade još koji kubik silikona ili kupe novu Viton torbicu, videle da ima Karleuša. I onda će novine sve to feljtonski prenositi, jer svaka njihova reč „zanimljivija“ je (i profitabilnija) od reči dečaka koji moli za autobusku kartu do srednje škole.
Njih pet (puta pet, puta pet) ubeđivaće klinke na instagramu i svojim profilima, naravno i u štampi, da svaka devojka treba prvenstveno da voli sebe i da ulaže u svoje telo, da menja i seče što joj smeta, jer život je jedan, da naplati sebe i da je „oro“ najveća ptica.
Nažalost, neka od curica će im i poverovati, pa će od sebe napraviti starletu dok joj još grudi nisu pošteno narasle. Jer, biti starleta, tako su videle i čule, donosi medijsku pažnju, donosi novac, donosi letovanja i zimovanja i selfi na jahti, i hladan šampanjac među preplanulim bedrima, i frajere, mnogo zainteresovanih frajera i put oko sveta. Ura, život može biti lep i ne mora da se odvija u memljivom stanu, na starom krevetu ispod babine škrinje i osušene dunje na njoj. Ura, ne moramo više pošteno raditi, jer možemo i na drugi način više i brže zaraditi! Ura, dosta nam je letovanja u Igalu, idemo na jahtu u Monte Karlo!
A kada vide da to nije onako kako im je predstavljeno i kako su zamišljale, više im ni Karleuša svojim „životnim mudrostima“ neće moći pomoći.
Bravo, svaka na mestu. Strasno kakva buducnost ceka nasu decu… Moja supruga i ja smo imali tu dilemu pre 5 godina i odlucili da odemo iz zemlje. Iskreno da kazemo, imali smo lep zivot. Mogli smo si priustiti sta nam je trebalo; ali smo se pitali svaki dan sta ce biti sa nasom decom? Kako im objasniti da moraju da uce? da treba da studiraju? kako? kada na svakom koraku te polusvet demantuje… I tako smo mi sa 38 godina ponovo poceli sve ispocetka u Nemackoj. Danas mi je starija Cerka najbolji ucenika u razredu, mladja medju boljima, vide deca da se trud isplati i da se znanje vrednuje… A mi sta reci, prva generacija iseljenika nemacka nikada nasa domovina nece biti a kada dodjemo u srbiju kao stranci; ali kada pogledam moju decu i razmislim ponovo unazad… sve bi isto napravio.