Stvari se ubrzavaju. Već je skoro nemoguće ispratiti sve što se dešava. Avion se nameštao do piste, polako počeo da rula, gledate kroz prozor, sve jasno vidite, onda krene sve brže i detalji pejsaža promaknu u deliću sekunde. Eto tako brzo. I kada smo već kod poređenja sa avionima, mnogima je sigurno poznato da postoji brzina aviona pre poletanja, zove se inače V1, ili tačka odluke, kada pilot može da odustane od poletanja i bezbedno se zaustavi do kraja piste. V2 je brzina kada nema nazad, mora da poleti, bez obzira na sve.
Naše društvo je sad već uveliko u V2 modu. Između ostalog, zato što je previše ljudi istupilo. A strah nije nestao, nego se promenio izvor straha. Više se ljudi ne plaše moguće odmazde režima već pomisli da ovaj režim i ovaj sistem ostanu. A rekao bih i da strah sve brže menja stranu.
Teško je biti aktuelan u ovakvom, „sporovoznom“ tekstu pa ne bih ni pokušavao. Ali bih pokušao da gledam unapred. Koliko god sve ovo veličanstveno izgledalo, zec je još u šumi i nije vreme možda za ražanj. Iako, valja reći da nikoga ne bi iznenadilo više ništa. Ali možemo da maštamo. Svet je lep kada sanjamo, reče ona pesma. No, pre nego počnem o tome o čemu sanjam(o), mala digresija u svrhu priče.
Rođeni brat moga dede, Odon Kerpel Fronius je u Mađarskoj čuven lekar a bome i u svetskim razmerama slavan u medicinskim krugovima, posebno u okviru pedijatrije. Najvažnije dostignuće, uz mnoga druga, su mu „klinička istraživanja kojima je doprineo lečenju i prevenciji infantilne atrofije patološkim ispitivanjem fizioloških poremećaja u tečnoj ravnoteži dečijeg organizma…“. Bio je stalni član Mađarske akademije nauka i umetnosti, dobitnik mnogih priznanja pa i najvišeg u Mađarskoj, Košutove nagrade. Njegova bista je na univerzitetu Semelvajs, a po njemu se zove bolnica u Pečuju.
Nije mi cilj da se hvalim rodbinom, njihova dostignuća me ne čine ni boljim ni gorim. Za ovog mog slavnog rođaka me međutim veže jedna anegdota koja i te kako ima veze, ilustrativne, sa ovim što se kod nas dešava. Baš vezana za ceremoniju „krštenja“ bolnice u Pečuju, njegovim imenom.
Naime, mađarska rodbina nas je polovinom devedesetih zvala u Pečuj da prisustvujemo svečanoj ceremoniji. Znali su da će to posebno značiti mojoj baki i majci. A sad ću preći na prozaičan deo, to je bilo doba sankcija devedesetih, a u Mađarskoj je uveliko počeo da radi trgovinski lanac Metro. I ko je u tadašnjoj, ne sećam se kojoj više Jugoslaviji, imao registrovanu firmu, mogao je da dobije karticu za kupovinu u ovim trgovinama što je za nas mnoge bio spas u ono doba.
Sa majkom sam ugrabio vreme i otišao da se tamo registrujem i da njoj izradim karticu. Pečuj je u ono doba bio za Hrvate ono što je za nas Segedin. Kada smo stigli tamo, većina kupaca su bili iz Hrvatske i za šalterom je radila Hrvatica. Predao sam papire sa sve pasošima koje je ona uočila, stavila na stranu i hladnim tonom rekla da sačekamo.
Ovo pišem bez žuči, takvo je vreme bilo. Sedeli smo i čekali i čekali, Bog nas obdario strpljenjem. Preko reda nije išao samo ko nije žurio na brzi voz. Za ono što se desilo kada smo konačno došli na red, šta da vam kažem, čekanje se isplatilo. Gospođa je uzela papire, pa je stigao na red i mamin pasoš u kome je pisalo i njeno devojačko prezime – Kerpel. Kerpel reče začuđeno, moja majka je odgovorila ljubaznim – da. Ju da ste videli to razrogačivanje očiju i promenu raspoloženja i izvinjavanja što smo čekali.
E sad, svakom pametnom je jasno da nije poenta u toma da se neka neljubazna gospođa za šalterom štrecnula što nas je malko maltretirala na nacionalnoj osnovi. Poenta je u tome što je čak i neka neljubazna gospođa za šalterom znala da to prezime nešto znači. Ergo, i ona takva, znala je da je Odon Kerpel Fronius neko jako važan. E to je poenta.
Da, to je nešto o čemu treba sanjati u zemlji u kojoj su znanje, prosveta, kultura, integritet struke i ličnosti obezvređeni do neopisivog besmisla. Taj „socijalni inžinjering“ bio je tako dubok i snažan da smo morali da dočekamo da ubijanje znanja i integriteta, nadstrešnicom ubije petnaest ljudi u Novom Sadu.
U zemlji u kojoj nedovoljan broj ljudi zna ko je Milutin Milanković, krajnji ishod promena za koje se borimo mora biti taj – da svako, pa i osobe koje rade za šalterima znaju ko je, recimo Vukašin Đinović, da ne govorimo o Milutinu Milankoviću. I to na dva nivoa, prvo na nivou odlučivanja a drugo, da težina javne reči tih ljudi bude apsolutna. Da je važnije šta kaže jedan pedijatar, filozof, inženjer, demograf od recimo toga šta kažu neki sportisti, koliko god bili najbolji na svetu u tome što rade. Ako ovo sve dobro prođe, kako svako normalan priželjkuje, jedino je ovaj krajnji ishod garancija da se ovo što trenutno vlada Srbijom nikada više neće ponoviti.
Puste želje? Ne znam, sanjamo rekoh. Ali nam i sadašnja zbilja pokazuje da smo možda na tom putu. Znate, šta god mi mislili, zlo je banalno. Zlo je tu radi zla, sladostrašća koje sam čin činjenje zla pričinjava zlim ljudima. I teško ga je pobediti. Osim pameću. Sada smo svedoci pobune pameti. I to kakve grandiozne pameti za koju mnogi, evo sebe stavljam na prvo mesto, nismo ni bili svesni da postoji. Ja sam lično bio u zabludi i često pisao o tome, da ovo društvo nema unutrašnji kapacitet da se oslobodi. Kad ono…Kakva zabluda, hvala dobrom Bogu.
Kao „deux ex makina“, stigla je sila koja se pojavljuje iznenada i rešava stvar. Iznenađenje jeste za nas mnoge, Daško Milinović je to lepo artikulisao, pa ko hoće nek pročita. OBAVEZNO. Ali to je i rezultat rada pa i tihog , ne preterujem, herojskog otpora njihovih roditelja, učitelja, nastavnika, profesora… Sigurno su tim mladim genijalcima tiho, polako i hrabro prenosili ono što smo mislili da je u Srbiji zauvek izgubljeno. I dobili smo generaciju koja ume ono što niko do sada nije umeo, da razbije kod zla, da ga, bar za sada, natera na uzmicanje, da zlu gledamo i bolne grimase na licu. Čudo!
I mislim da ne preterujem kada kažem da ovo što studenti rade, može da bude „modla“ za ceo civilizovani svet koji jeste bolan i u svojim problemima. Ali sad je ovo preče, ovo kod nas je teška društvena sepsa i krajnji je čas da se reši.
I za kraj da podelim ono što sam čuo od profesora na jednom od fakulteta koji kao takav ima prava da prisustvuje plenumima. Kada sam slušao njegovu priču, koju prenosim uz dozvolu, kao da sam gledao dokumentarac o nekoj naprednoj civilizaciji. Na stranu što na tim plenumima niko, nikada, nikoga nije prekinuo. Nego šta je čudesno, studenti simultano komuniciraju na tri nivoa. Da, dobro ste pročitali. Evo kako, verbalno, zatim, imaju čitav sistem znakova rukama kojim komuniciraju dok traje debata i na kraju i digitalno, klikću na displej kad nešto treba, opet simultano dok traje debata verbalno i znakovno.
To je količina sinapsi koju mi zaostali nemamo, to su probuđeni i aktivirani delovi mozga za koje nauka nije znala čemu služe. Ono za šta nama treba pola sata, njima treba minut. Bukvalno. Mi moramo biti svesni da je to VIŠI STEPEN EVOLUCIJE! Neka struka kaže svoje, meni se ovo javlja i ne mogu sit da im se nadivim.
Budućnost Srbije, a sad mi se učinilo da je ipak ima, pa i čitavog čovečanstva, jeste u tome, da oni takvi budu babe. Zarad, prvo, golog opstanka, a potom i budućnosti, treba da ih mazimo i pazimo i da nikada više ne dođemo u situaciju da plačemo što smo ih izgubili. Na ta remek dela evolucije ne sme da se spusti ni jedan poprek pogled, ružna reč, nekmoli bezbol palica, više nikada.
Na nama je odgovornost sada. Jer, kako jedan moj dobar prijatelj reče, studenti su kvasac koji nam omogućava da budemo testo koje će da naraste dovoljno da hranimo i sadašnje i sva buduća pokolenja. Eto, tako mislim da treba da teku zemaljski dani posle. U Srbiji.
Dodaj komentar