Dalibora Cvetkovića Jablanički okrug, ali i cela Srbija, pamti kao humanitarca velike duše, koji je spasio mnoge porodice i pružio pomoć brojnim mališanima koji su živeli u teškim uslovima. Danas, ovaj čovek, iako obrazovan, sa dosta stavki u biografiji, živi na rubu siromaštva.
Naime, Dalibor je počeo da radi u školi kao veroučitelj još 2009. godine. Uz to, nije se libio da pomaže ljudima, potpuno besplatno, samo da bi video osmehe na licu onih kojima je pomoć najpotrebnija, iako mu život nikada nije bio sjajan. Međutim, njegova muka postaje još teža kada dobija otkaz, a baš u to vreme mu se pogoršava i zdravstveno stanje.
Bolovi u kičmi postaju nepodnošljivi kao posledica dobroćudnog tumora, a sudski sporovi sa bivšom suprugom bili su samo kap koja je prelila čašu.
Ipak, kako navodi u razgovoru za Telegraf.rs, želja da pomaže ugroženima ne jenjava, iako se lični problemi samo gomilaju. Dalibor i dalje sanja sjaj u očima druge dece, bez obzira na to što trenutno nije u mogućnosti ni da sopstvenoj pruži sve što bi želeo.
– Humanitarnim radom sam počeo da se bavim 2016. godine i prva akcija je bila prikupljanje pomoći za porodicu Veličković iz sela Retkocer. Počeo sam kao pojedinac humanitarnim radom iz ljubavi prema deci uvideći potrebu ove porodice tako što sam primetio u kakvom stanju oni dolaze na časove ali i zbog svojih privatnih problema kako bih skrenuo misli sa istih. Poslom veroučitelja sam se bavio dvanaest godina. Pre toga sam radio na građevini. Diplomirao sam 2007. godine na Pedagoškom fakultetu u Vranju, a 2017. sam i upisao Teološki fakultet u Foči koji sam završio 2021. godine. Ostalo je samo da odbranim master, ali zbog trenutne situacije u kojoj se nalazim zaista nisam u mogućnosti – navodi on.
Sve zarad osmeha dece
Samostalno je izveo oko 150 humanitarnih akcija, ali je sarađivao i sa mnogim organizacijama.
– Jednoj porodici sam čak i renovirao kompletnu kuću i dvorište. Otpočeo sam još dve iste akcije ali otkaz, bolest i sudski problemi su me sprečili u tome. Ljudi su se javljali preko organizacije ,“Deca su dar od Boga“ iz celog sveta, od Leskovca do Australije. Dok sam radio zbog advokatskih troškova sam uzeo kredit koji iskreno nemam od čega da vratim jer se otkazu nisam nadao posle brojnih nagrada, diploma, priznanja, a ne mogu ni da nastavim lečenje – objašnjava on.
Loše zdravstveno stanje Daliboru godinama otežava život, a sve je počelo 2012. godine kada mu je dijagnostifikovan dobroćudni tumor. Međutim, stanje se pogoršalo nakon dugogodišnjeg putovanja dugog 130 kilometara. Tumor se na sreću povukao, ali ostala je velika rana – kako fizička, tako i psihička.
Pet meseci živeo je samo od nadnica kako bi nekako prehranio dete. Često gladan, Dalibor je stopirao i po 15 kilometara da bi zaradio za koru hleba, ali nikada nije dozvolio da njegov sin to primeti. Kako kaže, čim bi ga ugledao osmeh bi se sam stvorio na licu.
– Brao sam jagode, maline, ređao drva kako bih detetu obezbedio sve… Znao sam i po 15 metara drva da naređam kako dete ne bih osetilo nemaštinu a onda s osmehom dođem kući i odvedem ga na bazen ili u igraonicu – navodi naš sagovornik.
Dalibor je trenutno zaposlen u Crkvi u Leskovcu, a kako objašnjava, posao duguje vladiki niškom Arseniju. Iako cifra koju mesečno prikupi nije velika, pomaže mu da prebrodi teške trenutke. Svoj stan dao je supruzi nakon razvoda, te je morao da se vrati u porodičnu kuću i živi sa roditeljima.
– Plac, njivu i još dosta toga morao da prodam zbog suđenja. Majka i otac mi dosta pomažu. Bavim se i poljoprivredom koliko mogu jer živim na selu. Nije me sramota bilo šta da radim. Svakodnevnica mi je da odem na posao, vratim se, igram se s detetom, vozim na trening jer trenira fudbal, spremam za suđenja i razmišljam kako da vratim dugove a da to dete ne primeti ni oseti. Drva za zimu smo obezbedili jer sam ih odradio, a ostale troškove plaća otac koji radi u Kostolcu jer moja plata ne može da pokrije nijedno ročište po tužbi bivše supruge, kao ni vođenje deteta u Centar za socijalni rad svake druge srede – objašnjava nam on.
Gladan odlazi na spavanje
Kako dodaje, nebrojeno puta se dešavalo da u krevet legne gladan jer sve što zaradi da sinu, a prva pomisao na umu svakog jutra mu je da trbuh njegovog deteta bude sit. Ono što mu je trenutno najpotrebnije jeste da isplati kredit, jer primanja koja trenutno imaju nisu dovoljna da pokriju sve, i naravno da nastavi sa lečenjem kako bi mogao da odgoji sina i obezbedi mu normalnu budućnost.
Dalibor ipak, i pored silnih problema, ima samo jednu želju. Sa uzdahom se prisetio vremena kada je deci iz sela donosio paketiće, kada je živeo u nekom lepšem dobu. Iako ni tada nije imao mnogo, ono što ga je guralo napred bila je sreća na licima onih kojima je pomoć najpotrebnija.
– Jedino što želim je da sva deca budu srećna. Njima je sigurna i svetla budućnost najpotrebnija – zaključuje Dalibor.
Izvor: Telegraf.rs
Dodaj komentar