Srbi misle da su lepi, a realno posle 25. ili filovani botoksom ili propali

U narodu kažu da svako hvali svog konja, pa tako i mi kao narod smo skloni konstataciji da samo najpametniji, najlepši, najhrabriji, najsrčaniji, najzgodniji itd. U suštini prefiks „naj“ je neizostavan, naročito kad treba da se uporedimo sa drugima. Još uvek je pitanje da li je mit, istina ili narodna ubrazilija da sam zaista lepi kako stranci kažu. Pogledajte galeriju.

Na forumu ana.rs povela se debata na temu da li smo kao narod zaista lepi ili je u pitanju samo urbana legenda. I sad pitanje za sve – da li smo tako lepi kako se priča?

„Svako hvali svog konja“

– Baš sam juče nešto razmišljala u pogledu ove teme. Često smo tokom godina slušali kako su naše devojke najlepše, kako su nam muškarci zgodni i lepi. Međutim. kada hodam ulicama zaista retko naletim na lepe ljude, prijatne spoljašnjosti, pa čak i ljude, koji vode računa o svom izgledu, pa čak i vrlo mladi momci i devojke. Naravno lepota je u oko posmatrača, ali nekada zaista jesmo važili za lepu naciju ili je to bio samo fabrikovan mit?

„Svako hvali svog konja“

– Nismo ni bili. Mnogo putujem, a lepih ljudi (iznad proseka) gotovo nigde. Ljudi su većinom ružnjikavi ili prosečni.

„Zavisi od raspoloženja“

– Shvatila sam da najviše zavisi od mog raspoloženja. Nekada mislim da smo ružni, a nekad da smo baš lepi.

„Deca su previše porasla“

– Jesam niska, ali videti dvometarsko žensko dete od nepunih 14 leta je stvarno… too much (previše).

I uopšte videti svu tu decu iz OŠ, koja već sad liče na odrasle muškarce i žene, pa za mene je iskreno bio šok, pogotovo jer se ne krećem među tom mlađom rajom i što sam u glavi imala neku drugačiju viziju.

Koliko me sećanje služi, nas većina curica u osnovnoj je bilo slične visine, u rasponu od gore-dole par centimetara. Bilo je par viših devojčica koje su se izdvajale od ostalih (ali do cca 180/5cm, ne više od toga), ali bile su baš to, izuzeci. Danas se situacija evidentno obrnula.

Da, činjenica je da su novije generacije sve više i krupnije.

Apropo teme, mislim da generalno jesmo lepuškasta nacija. Ali zapuštanje i nebriga o telu i zdravlju kada se uđe u određene godine, a što se pogotovo odnosi na muškarce, je ono što nas poružnjuje. Dosta ljudi već sa 40+ izgleda oronulo.

„Visoke žene nisu žene“

– Sve preko 180cm za mene nije žensko. Izvinjavam se, ali tako je.

„Posle 25 godina više niko ne liči ni na šta“

Prvo, ne znam čemu takmičenje nacija u lepoti. Drugo, ideal lepote je delom kulturološki uslovljen te pravo pitanje glasi da li smo i dalje lepi (i dalje?) u odnosu na ono što se nama samima sviđa. Treće, poznavanje drugih nacija nam je u globalu najblaže rečeno oskudno da bismo donosili bilo kakve razlike te tu dolazimo do pitanja: jesmo li lepši od drugih naroda koje smo imali prilike da vidimo. Dalje, i kad putujemo, uglavnom idemo u velike gradove, gde po pravilu ima pridošlica sa svih strana i ono što vidimo na ulici nije uzorak jedne nacije.

Na kraju, poredimo li prosek sa prosekom ili poredimo najlepše primerke iz Kneza (ah famozne li lokacije) sa grdobama koje nismo mogli a da ne primetimo prilikom poseta drugim zemljama? Jer, ne zaboravimo, u našu naciju, pored eksponata iz Kneza, spada i baba Stamena iz komšiluka i onaj gojazni klinac iz četvrtog dva i prodavac sa pijace sa baburastim nosem.

Lepi smo masovno dok smo mladi i sveži, kao i svako što je. Posle toga počinjemo, zahvaljujući lošim ekonomskim prilikama i kulturi sedenja u zatvorenom prostoru, naglo da propadamo. Muškarci pogotovo, oni već od 25, čim potorše rezerve pubertetskih hormona, počinju da puštaju stomačine i podvaljke. Žene se drže nešto duže, što opet diktira kultura dobre udaje i fokusiranosti na zadržavanje muškarca, no posle porođaja, kojim se priča o muškarcu smatra zapečaćenom, većina propadne jer se oskudna ekonomska sredstva, nedovoljna za sve, usmeravaju na decu, a egzistencijalne brige, koje ostavljaju traga i spolja, postaju neuporedivo veće.

Tako se nekako i novac i snaga i lepota naših ljudi nekako preliju u decu, koja su kult po sebi, uz nadu da je to konačno generacija koja će razbiti začarani krug siromaštva. A deca i mladi procvetaju kao veoma lepo, šareno cveće u našoj sivoj bašti (pa se, bolje ženidbe i udadbe radi, još kite čime god stignu ne pitajući šta košta i tako nastaje elita iz Kneza i Strahinjića bana) dok se ceo ciklus ne ponovi.

Uporedimo, gospodo, šezdesetogodišnjake naše i tuđe, pa govorimo o nečemu što se zove lepota. Jer kod nas posle četrdeset i neke uglavnom peovladava utisak „mahom krupni, nosati, trbati, tupog pogleda i sivi u licu“.

Bez poređenja, mnogo lepih ljudi sam videla iz Etiopije i Eritreje. Divnu građu imaju i interesantna lica.

„Stomačine, bradurine i botoks“

– Zavisi šta je kome lepo. Po meni nismo lepa nacija jer zapažam dva trenda. Po prestonici možda deluje da je nacija lepa, ali veštački lepa. Uzeti u obzir da je tu standard veći, što znači više novca za veštačke trepke, usta, nadogradnje svakakve, solarijume, bolju garderobu. Generalno žene sve više izgledaju veštački, klinke sve do jedne našminkane po bjuti standardima. Po ostalim mestima u Srbiji, žene su ispijene, jedva odvajaju za osnovnu negu „jer uvek ima prečih stvari“, devojčice lepuškaste, ali i tu sve više probija ovaj trend – natrpaj sve na sebe.

Muškarci u oba slučaja čim prevale 25 godina unakaze se, puste stomačine, bradurine… Isto, uopšteno gledajući nacija koja mnogo brzo i ružno stari, na šta opet utiče standard života koji je takav kakav jeste.

„U suštini ružni smo kao psi“

– Zapušteni smo. Imamo loše zube, ne posećujemo frizera, slabo se negujemo. To je 80% stanovništva. Onaj manji deo koji viđamo po Beogradu u tržnim centrima i izlascima ne spada u ovu kategoriju, ali nije merilo. Filere, botoks, veštačke trepavice ne računam u lepotuc, nego pomagala.

Prosečan Srbin ima ruralnu facu. Sve u svemu, nismo najlepši, ali nismo ni najružniji. Žene vade prosek, ali više su namontirane da deluju atraktivno, nego što su lepe.

„Mnogo smo jaki“

– Jako lepa nacija. Mešali smo se dosta u prošlosti, otuda lepota. Nacija koja je hermetična, postaje sve dosadnija i uniformnija. Ali, naši ljudi nisu negovani i siromašni. Postoje veliki kontrasti što se tiče nege. Najmanje ima neke suptilne negovanosti, kao npr. kod Francuza. Francuskinje su jako negovane, uglavnom, a ne dreči na njima „imam novca pa se frakam kao svraka“. Već su elegantne i sređene.

Izvor: Žena