Kombinovana anketa sprovedena od 3. juna do 26. septembra, u pet srpskih gradova (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Čačak), pokazala je da vrlo često grešimo kada su čistačice u pitanju. Naime, studenti i intelektualci sa nekoliko domaćih univerziteta anonimno su anketirali čistačice i državne funkcionere, čija deca imaju 18 ili viđše godina.
Njihove odgovore ukrstili su sa odgovorima 960 posetilaca tržnih centara, restorana, bioskopa i javnih zdravstvenih ustanova o higijeni prostora toaleta i ponašanju u njima, piše Noizz.
Rezultati su sledeći:
- 53 odsto čistačica ima decu koja studiraju ili su diplomirala na državnim fakultetima Srbije. Na akademskim studijama su se školovala ili su diplomirala deca 58 odsto anketiranih čistačica
- Samo 25 odsto funkcionera ima decu koja obrazovanje stiču ili su stekla na državnim univerzitetima
- Čak 43 odsto od 960 ispitanika ne pušta vodu za sobom u toaletu tržnih centara, kafića ili bioskopa jer smatraju da je „neko drugi plaćen da to radi“.
Pa evo poruke:
Usranko, niko nije plaćen da trpi tvoje nevaspitanje! Uriniranje po zidovima, nepuštanje vode i bacanje papira na pod nije normalno u tržnom centru, baš kao što nije normalno ni kod kuće. Kad god si zbunjen/a u vezi sa tim na koji način se koristi toalet u nekoj javnoj ustanovi, samo pomisli da li to radiš u svom kupatilu. Ako je odgovor da, na pravom si putu, samo tako nastavi. Ako je odgovor ne, suzdrži se jer možda za tobom čisti majka tvog druga sa fakulteta, tvog plastičnog hirurga ili advokata.
Kad smo kod plate, svaka druga čistačica radi na crno za zaradu koja se kreće u proseku od 16.500 do 28.650 dinara, u zavisnosti od grada u kom radi. Državni fukcioneri zarađuju od 30.000 do čak 2.476.679 dinara, koliko mesečno prima Dušan Bajatović, generalni direktor prezaduženog Srbijagasa. Da bi zaradila ovu sumu od koje vam se može zavrteti u glavi, a koju Bajtović dobija svakog meseca, čistačica iz unutrašnjosti Srbije mora da radi 12 i po godina.
Ako bismo pokušali da u jednoj rečenici sumiramo rezultate ovog istraživanja, čistačice rade težak posao za malo para, ali ipak, za razliku od funkcionera, veruju u obrazovanje. A ljudi su stoka.
Da li je svuda tako? Nije.
Da bi izbegli da im 43 odsto stanovništva ne pušta vodu za sobom posle upotrebe javnog toaleta, u školama u Japanu deca od malih nogu sama čiste svoju učionicu, peru prozore, brišu patos i peru sudove posle ručka koji su sami sebi poslužili. Nema čistačice. Dok zajedno rade, deca se i zabavljaju. Japanci taj rad kroz igru zovu o-soji. Tamo čistiti nije sramota, naprotiv.
Najpoznatija japanska čistačica Mari Kondo, napisala je četiri knjige, pogađate, o čišćenju i ima svoju emisiju na Netfixu na istu temu. U njoj ona kaže da ju je čišćenje oduvek privlačilo. Još kao devojčica je volela da bude ono što se nekad u odeljenskim zajednicama zvalo higijeničarka. Karijeru profesionalne čistačice je započela u jednom šintoističkom hramu. I danas tvrdi da čitava filozofija njenog brenda Konmari počiva na principima drevnih istočnjačkih mudrosti, šintoa i feng šuija. Danas Mari organizuje kurseve na kojima se polaznice obučavaju principima čišćenja i sređivanja prostora, ali i uma. Dakle, na snazi je pravilo: redu u kući, red u glavi. Čistačice sa njenim sertifikatom naplatiće vam jednu sesiju oko 600 dolara, od čega minimalni procenat dobija Mari i on služi kao svojevrsna obnova sertifikata.
U Britaniji je situacija donekle drugačija, piše Mirror. Za 45 funti po satu, možete, na primer, angažovati čistačicu kompanije Naturist Cleaners, poznate po tome što obezbeđuje profesionalne čistače i čistačice koji kuće i poslovne prostore klijenata čiste potpuno goli. Klijenti su, pogađate, isključivo muškarci od dvadesetak do pedeset godina. Kuće su im prilično čiste, oni su pristojni i većinu vremena pričaju sa čistačicom. Nešto kao obrnuta Lepota poroka Živka Nikolića, u kojoj su gosti bili goli, čistačice obučene, a razgovor nepoželjan.
Ipak, situacija u Srbiji po svoj prilici najviše podseća na Indiju. U toj zemlji se čišćenjem javnih toaleta bave takozvani nedodirljivi, najniži društveni sloj koji ne pripada nijednoj kasti. U ruralnoj Indiji se dešava da nedodirljivi dobije batine samo zato što je stao na senku nekog bramana i tako je „uprljao“. Srpske čistačice možda nisu nedodirljive, ali se nevidljivost smatra prednošću u njihovom poslu. „Samo da ne smara i ne puši“, kaže jedan moj poznanik koji na društvenim mrežama traži čistačicu. I time je sve rečeno.
Kako smo postali zajednica bezosećajnih i sebičnih, a ipak državi korisnih idiota?
Dodaj komentar