Učestalo izvinjavanje je neretko naučeno ponašanje, kao odgovor na specifičan oblik upornog maltretiranja koje je neko preživeo u detinjstvu, piše Psihologija danas.
Kod mnogih ljudi, taj simptom može biti rezultat odrastanja kraj roditelja koji je često prebacivao krivicu za neželjene ishode na dete, piše dr Danijel S. Lobel, klinički psiholog.
Taj uticaj još je jači ako je dete kažnjeno kada odbije da prizna krivicu.
Često izvinjavanje je mehanizam suočavanja koji se razvija da bi se izbegla kazna ili da se preuzme krivica bez protesta.
Iako preuzimanje krivice može ublažiti kaznu u nekim okolnostima, cena je retraumatizacija, tvrdi on.
Dobri roditelji svoju decu smatraju odgovornom za dečje izbore i postupke. To osnažuje decu da donose dobre izbore kako bi postigli željene rezultate, piše N1.
Sa druge strane roditelji koji pate od simptoma narcističkih poremećaja ličnosti, okrivljuju svoju decu za neželjene ishode, bez obzira na to da li dete ima kontrolu nad njima ili ne.
Ovako ne pomažu detetu da izgradi karakter. To čini roditelj koji ne želi da preuzime odgovornost za svoje greške ili loše ishode.
Lobel daje „Berijevu priču“ kao primer.
Beri se radovao maturi cele godine. Jedan od roditelja je priredio veliku zabavu za ceo razred. Obezbedili su autobus do sale koju su iznajmili za to veče. Autobus bi krenuo po redu vožnje u 18 časova. Beri je bio zabrinut da će ga majka kasno dovesti do autobusa i da će propustiti zabavu.
Bari je nekoliko dana ranije podsetio svoju majku koliko mu je važno da stigne na vreme. Ona je uznemireno odgovorila:
„Tako si sebičan. Sve o čemu misliš je o sebi i svojoj glupoj zabavi. Tako ste nezahvalni.“
Na dan zabave, Bari je bio nervozan. Plašio se da ga majka neće na vreme dovesti do autobusa, ali se i plašio da će se, ako joj nešto kaže, obrušiti na njega kao i ranije.
Kada je došlo vreme da krene na zabavu, zatekao je majku na telefonu. Dao joj je znak, ali ona ga je ignorisala. Stao je ispred nje i čekao, a ona je ušla u svoju sobu i zatvorila vrata. Beri se spremio i posmatrao sat 20 minuta pre nego što je izašla iz svoje spavaće sobe i rekla mu da je spremna da ga odveze. U kolima joj ništa nije rekao. Nadao se da je autobus nekako kasnio i da će još biti tamo kada stignu. Bio je užasnut kada su stigli do puste autobuske stanice.
Na povratku kući u kolima, Beri je svojoj majci rekao da je veoma tužan i razočaran što je propustio događaj. Imali su sledeći razgovor.
Mama: „Ne krivi me što si propustio svoju glupu zabavu“.
Beri: „Siguran sam da je većina ostalih učenika stigla autobusom na vreme“.
Mama: „Ovo si ti kriv. To što si mi prigovarao o tome cele nedelje me je istresiralo“.
Beri: „Mislim da smo propustili autobus jer si predugo razgovarala sa svojom prijateljicom“.
Mama: „Ti nezahvalno malo derište. Trudim se da te odvedem na tvoju glupu zabavu i ovako se ponašaš prema meni“.
Beri: „Propustili smo autobus“.
Mama: „Razgovarala sam sa svojom prijateljicom o tome koliko si me iznervirao. Volela bih da se nikad nisi rodio“.
Beri: „Izvini“.
Mama: „Upropastio si mi celu nedelju“.
Barri: „Žao mi je“.
Mama: „Uništio si mi ceo život“.
Beri: „Izvini“
Mama: „Imati decu je bila najveća greška u mom životu“.
Beri: „Izvini“.
Mama: „Bolje bi ti bilo“.
Beri je više puta govorio svojoj majci da mu je žao jer je znao da je to jedini način da je spreči da se obruši na njega. Iz iskustva je znao da je pokušaj da svoju majku smatra odgovornom za bilo kakve neželjene ishode rezultirao time da ona sebe učini žrtvom i krivicu svali na njega.
Jedini način da je zaustavi bio je da mu kaže da mu je žao, iako je jedino zbog čega se kajao bilo što je za neke stvari mora da se oslanja na nju.
Beri je naučio ovakvih situacija da kada se pojave neželjeni ishodi, jedini način na koji može da izbegne verbalno zlostavljanje je da ga preduhitri i unapred se izvini. On je to generalizovao u svim svojim vezama, iako većina njegovih veza nije bila traumatična.
Stalna izvinjenja za ishode koji nisu njegova krivica imala su štetan uticaj na sve njegove veze.
Neki ljudi ga iskorišćavaju da bi izbegli svoje odgovornosti. Većina ljudi gubi poštovanje prema njemu jer ovaj način odnosa odaje slabost i podređenost. To takođe pogoršava njegov osećaj sopstvene vrednosti i samopouzdanja jer ulazi u sve nesuglasice i sukobe prihvatajući da nije u pravu.
Izlečenje od ovih rana iz detinjstva od odraslog čoveka zahteva da se posveti tome da neće prihvatiti tuđe napade na sebe ni pod kojim okolnostima.
Kao dete nije mogao da izbegne vezu sa roditeljem koji boluje od poremećaja ličnosti. Kao odrasla osoba, on to više ne mora da trpi. Njegovo izlečenje i rast zavisi od posvećenosti sebi, ako ga drugi napadnu, on će ili zaustaviti agresiju ili prekinuti vezu. Tada će biti slobodan da preuzme odgovornost za greške koje pravi, ali ne i za greške drugih, zaključuje klinički psiholog.
Izvor: N1
Dodaj komentar