Metadonski centrar Novi Sad
Metadonski centar u Novom Sadu Foto: Irma Mićanović
Magazin Novi Sad

Čekajući kapi spasa: Kako izgleda život u Metadonskom centru (FOTO)

Hladno, vlažno sivo jutro, promiče sneg. Ispred neugledne, dugačke prizemnice, aneksa novosadske Klinike za psihijatriju, cupka grupica ljudi, nestrpljivo pogledajući ka vratima iza kojih ih čeka njihova doza spasonosnih kapljica, dnevna ili nedeljna, koja im pomaže da se oslobode teške heroinske zavisnosti.

Razoren život

Zvaničan naziv ove ustanove jeste Specijalistička poliklinika za bolesti zavisnosti, Organizaciona jedinica za supstitucionu terapiju.

To je, zapravo, nekadašnji Metadonski centar, koji je svojevremeno bio smešten u moderno zdanje na ulazu u KCV, ali je pre nekoliko godina skrajnut u obližnju uličicu, tik uz Specijalističku kliniku za bolesti zavisnosti, od koje ga dele samo masivna staklena vrata.

Tu dolaze dugogodišnji narkomani kojima je heroin razorio psihu i telo, i upropastio im život, ali su posle svega smogli snage da donesu najvažniju odluku – da se konačno pozabave svojim porokom.

Droga im je važnija od svega

– Heroin vrlo brzo stvara zavisnost, u proseku već nakon dve nedelje korišćenja. Osećaj egzaltacije i smirenosti, koji izaziva ta vrsta droge, vraća narkomana na nivo unutrašnjih potreba bebe od šest meseci koja je mirna i zadovoljna samo kada dobije dovoljno hrane. To je sistem regresije u kojem ništa drugo nije važno osim konzumiranja narkotika, tome se podređuju sve ostale životne aktivnosti. Reč je o nekoj vrsti psihoze koja izaziva gubitak osećaja za realnost, ali osoba ostaje uračunljiva i sposobna je da razlikuje dobro od lošeg – objašnjava prof. dr Nikola Vučković, doajen u lečenju i prevenciji bolesti zavisnosti u Novom Sadu.

Nikola Vuckovic
Nikola Vučković
Foto: Irma Mićanović

Dugogodišnje lečenje

Supstituciona terapija jedan je od načina lečenja zavisnika od te vrste droge i uključuje primenu medikamenata koji na receptore u mozgu deluju slično kao opijati, ali za razliku od njih, nemaju razorno dejstvo i stabilizuju stanje pacijenta, pomažući mu da se postepeno oslobodi potrebe za heroinom.

– Najčešće se daje metadon, mada se u poslednje vreme primenjuje i buprenorfin, čije je dejstvo znatno slabije. Na supstitucionoj terapiji trenutno imamo 420 pacijenata, od toga 120 njih dolaze u metadonsku jedinicu, gde u zavisnosti od stanja, dobijaju lek svaki dan i piju ga pred nama, ili preuzimaju trodnevnu ili nedeljnu dozu. Oni stabilniji, koji vode uredan život, čak imaju i redovan posao, dolaze po recept kod specijaliste u Domu zdravlja i podižu metadon u apoteci. I jedni i drugi obavezno se, u određenim vremenskim intervalima, testiraju na opijate – kaže prof. dr Aleksandra Dickov, upravnica Specijalističke klinike za bolesti zavisnosti KCV i dodaje da se supstituciona terapija određuje na osnovu preciznih analiza i procene psihičkog i fizičkog stanja pacijenta. Takva terapija ponekad traje godinama, ali omogućava normalno funkcionisanje i uključivanje zavisnika u uobičajene životne tokove.

Aleksandra-Dickov
Aleksandra Dickov
Foto: Irma Mićanović

“Na pojilu” i “Na staklu”

Pacijenti koje smo sreli u metadonskoj jedinici još su daleko od normalnih tokova. Funkcionišu od doze do doze leka i, mada tvrde da imaju jaku želju da napreduju u terapiji, čini se da za to, bar za sada, nemaju dovoljno snage.

Većina njih ima psihičkih problema, pate od depresije i anksioznosti, nemaju posao, u problematičnim su vezama ili razvedeni, osećaju se odbačenim.

Ne vole to što su “na pojilu”, kako nazivaju snabdevanje metadonom u aneksu Poliklinike za bolesti zavisnosti, jer je to znak da stagniraju, ali ne gube nadu da će jednog dana doći do toga da lek dobijaju “na staklu”, u apoteci.

Furizno od početka

Iako je relativno kasno, u dvadeset trećoj godini, prvi put probao heroin, četrdesetogodišnji P. M., nezaposleni mašinski tehničar, vrlo brzo postao je težak zavisnik od heroina.

– Povuklo me je društvo, sve narkomani i dileri koji su me jednom prilikom “počastili” lajnom heroina. Mnogo mi se dopalo, pa sam onda “častio” ja njih, što mi nije predstavljalo problem jer sam u to vreme imao para. Dobro sam zarađivao preprodajući automobile, pritom veći deo moje porodice radi u Italiji i svakog meseca šalju ponešto, pa sam mogao da nastavim da finansiram to zadovoljstvo. Na iglu sam prešao već za mesec dana, bio mi je potreban jači doživljaj, a od droge me nije odvratilo ni to što sam se tada zaljubio, i to u devojku koja u životu ni cigaretu nije zapalila. Ostala je u drugom stanju, venčali smo se i sa dvadeset četiri godine dobio sam kćerkicu, ali to me nipošto nije zaustavilo. Cela porodica je znala za moj problem, gurali su to pod tepih i nastavili da me filuju lovom. I ženi je uskoro bilo jasno, ali udobno smo živeli, ništa joj nije falilo, pa je ćutala.

“Za tebe nema nade”

Prošle su duge dve godine i majka je konačno preuzela stvar u svoje ruke.

-Zaključala me je u sobu i angažovala jednog tehničara iz bolnice, koji mi je tri puta dnevno davao infuziju, koktel lekova za skidanje s heroina. Posle tri nedelje testirao me je i bio sam pozitivan. Imao sam štek za koji niko nije znao i svakog dana uzimao sam pomalo. Bio je strašno ljut, raširio je ruke i rekao “Za tebe, momak, nema nade”.

Izbačen sa programa

P. je ipak želeo da pokaže da za njega ima nade.

– Te 2004. godine prijavio sam se na metadonski program, prošao detoksikaciju i počeo da uzimam lek. Pune četiri godine nisam se drogirao, počeo sam da taksiram, sve je došlo na svoje mesto, a onda su neki drugari, dileri, izašli iz zatvora i zamolili me da ih vozim dok isporučuju robu. Plaćali su me heroinom i ponovo sam krenuo s drogiranjem, i to takvim intenzitetom da ne znam kako sam ostao živ. Uzimao sam po dva i po grama horsa, nešto manje kokaina i 240 kapi metadona na dan, pa sam, naravno, nakon testiranja na klinici izbačen sa programa.

Preko blokatora

Nazvao sam mamu i rekao da ću se ubiti, a ona je odmah doputovala iz Italije i sredila mi da se lečim u bolnici dr Vorobjeva u Zemunu.

Platila je njegovu terapiju 15.000 evra, bio sam na odvikavanju dve nedelje i na kraju su mi dali blokator. Otišao sam na Zlatibor i tamo se polako oporavljao, ali želja za drogom bila je toliko jaka da sam se “uradio” preko blokatora.

Povukao sam crticu, nije bila veća od šibice, mislio sam, nek’ umrem, samo da se vrati onaj stari, dobri osećaj.

Heroin me, za divno čudo, tada nije ubio, štaviše, nisam osetio nikakvu tegobu, i nastavio sam da ga uzimam nesmanjenim tempom.

Na drogu spiskao tri stana

U celom tom haosu, 2011. godine rodilo nam se drugo dete, sin. Majka me je pozvala da radim u Italiji a tamo nisam smeo da se drogiram. Ostanem šest meseci čist, a kad se vratim, navalim na kokain, heroin i travu.  Ni sam ne znam koliko sam para potrošio na to, kad grubo sračunam, izgubio sam bar tri stana i 20 automobila sa svog placa.

Razvod i depresija

Na metadonski program P. se ponovo prijavio 2014. godine.

– Žena, koja je u međuvremenu, zahvaljujući mojoj majci, takođe odlazila da radi u Italiju, tada je već digla ruke od mene. Iako smo kupili stan, lepo ga opremili i skućili se, svađali smo se svaki dan, bilo je baš žestoko, ali nikada je nisam udario. Nikada joj nisam rekao da sam čvrsto odlučio da se skinem, pa mi ni ovog puta, doduše s punim pravom, nije verovala. Tri godine posle useljenja shvatili smo da nikako ne možemo zajedno i prodali smo stan. Svako je sebi kupio nekretninu, deca su ostala s njom, a ja živim sam kao pas, nigde ne radim, slabo kontaktiram s ljudima. Pre nekoliko meseci stigli su mi papiri za razvod, gotovo je, nema više. U teškoj sam depresiji, zbog droge sam izneverio sve one koji su me voleli i podržavali, ženu, prijatelje. Uz mene su ostali majka, brat i sestra, bez njih ne bih imao ni za hleb, ali oni su daleko, rade u tuđini. Otac se ponovo oženio i ne mari za sina narkomana. Jedina radost su mi deca, ona su mi najveći motiv da se konačno oslobodim tog zla – završava P. svoju potresnu priču.

Heroin sa folije

Tridesetčetvorogodišnja H.V. s drogom bori skoro pola svog života, ali uprkos problemima, uspela je da stekne profesorsku diplomu, koja joj, međutim, nije pomogla da nađe posao.

Na metadonu je celu deceniju, neko vreme bila je “unapređena” i uzimala je lek na recept, ali je zbog nestabilnog psihičkog stanja vraćena u Polikliniku.

– Dugo sam igrala džez balet od toga su mi stradali ligamenti u kolenima i trpela sam užasne bolove. Obični analgetici nisu pomagali pa sam ispod ruke kupovala trodon i, mic po mic, navukla sam se. A onda, pojma nemam zašto, te tablete jednostavno su nestale s tržišta. Nisam mogla da živim od bolova i jedna drugarica čiji je dečko bio diler, ponudila mi je heroin, ono, na foliju, zagreješ prah, urolaš papir i udišeš. Bilo je super, opustila sam se, ništa me nije bolelo, pa sam nastavila s tim. Mislila sam da sve držim pod kontrolom jer nisam bila na igli, ali tokom pet godina, koliko sam pušila u ušmrkavala drogu, imala sam krize –priča ova mlada žena na čijem se licu vide samo tragovi nekadašnje lepote.

Droga je ostavila dubok trag na njenim crtama, oči su joj ugasle, nedostaju joj zubi, ali muškarcima se, reklo bi se, još uvek dopada.

Oduzeli joj dete

– Počela sam da ubrizgavam heroin 2007., i za godinu dana propale su mi sve vene. Videla sam da je đavo odneo šalu pa sam se prijavila na odvikavanje. U to vreme bila sam u ozbiljnoj vezi, trebalo je da se udam, ali u bolnici sam upoznala momka, takođe zavisnika, u kojeg sam se zaljubila i s njim sam ostala trudna. On se vratio heroinu, ja nisam. Bila sam na metadonu i do sedmog meseca uzimala sam po 60 kapi dnevno, onda sam malo povećala. Rodila sam dečaka 2009. godine, bio je kod mene do prvog rođendana, mama ge je posle uzela, dobila je privremeno starateljstvo nad njim. Viđam dete, kako da ne, ali volela bih da je sa mnom – ogorčena je H, koja je pre dve godine raskinula s ocem svog sina i udala se za bivšeg robijaša i narkomana, koji se takođe leči u Poliklinici, ali je na buprenorfinu.

Pokušaj samoubistva

– U početku je bilo problema, mnogo je ljubomoran i impulsivan, nekoliko puta morala sam da zovem policiju. U međuvremenu, upala sam u depresiju, pokušala sam i da se ubijem, popila sam dve kutije tableta za smirenje, spasli su me u poslednji čas. Sada smo super, mnogo se volimo, shvatila sam da je on čovek mog života – uverena je H. koja uporno traži posao, ali, kako kaže, odbijaju je svuda, čak i kada konkuriše za čistačicu.

Muž povremeno radi na građevini, nešto novca povremeno dodaju njena majka i svekar, pa nekako sastavljaju kraj s krajem.

I dalje se nada da će vratiti starateljstvo nad detetom, mada priznaje da je dečaku trenutno ipak bolje kod bake.

Problematičan od malih nogu

Miroslav Gvero rođen je u Nemačkoj, odakle su se njegovi roditelji, gastarbajteri, nakon što su završili izgradnju porodične kuće u Futogu, vratili kad mu je bilo sedam godina, taman da krene u našu školu.

Završio je pet razreda, ostatak je jedva priveo kraju u ustanovi za obrazovanje odraslih.

Odmalena je, kaže, bio problematično dete.

– Niko me nije mogao ukrotiti, po ceo dan bazao sam ulicom, tukao se, krao, tako je bilo sve do vojske u koju sam otišao baš u vreme rata. Bio sam na frontu 25 dana, gledao kako ljudi ginu u rovu i kad sam se vratio, pao sam u depresiju. Prepisali su mi lekove ali nisam ih uzimao, tugu sam ubijao alkoholom, pio sam po petnaest flaša piva dnevno, i tako četiri godine. Posle sam otišao na lečenje i rešio se te bede, ali samo nakratko. Nastavio sam po starom sve dok nisam upoznao devojku s kojom sam zalutao na još veću stranputicu – započinje svoju priču ovaj četrdesettrogodišnjak, potpuno devastiran drogom.

Mirsolav-Gvero

Ljubav njegovog života, koju, kako tvrdi, nikada neće prežaliti, bila je heroinska zavisnica uz koju je i on probao drogu.

– Trebalo je to i platiti, pa sam zamolio prijatelja koji je radio kao obezbeđenje u jednom striptiz baru, da pita gazdu treba li mu plesačica. Kad je ovaj video moju Zoru, lepoticu da ti pamet stane, pao je u nesvest, odmah ju je primio. Love je bilo do krova, donosila je u kuću par hiljada evra mesečno, živeli smo kao lordovi. Bili smo zajedno dve i po godine ona se skinula s droge a ja sam sve više tonuo. Molila me je da prestanem, pretila, plakala, nisam mogao, mnogo sam bio zabrazdio. A kad sam otkrio da plesanje oko šipke nije jedino što tamo radi, srušio mi se svet. Odlazila je s mušterijama iza zavese i tako… znaš već. Ubio sam je od batina, ali nije vredelo, nastavila je da se prostituiše i na kraju me je napustila, otišla je s drugim – priseća se Miroslav najtežih dana u svom životu.

Psihijatrijska bolnica

Narednih godinu dana, bukvalno se, kaže, ubijao od heroina.

– Ne pitaj kako sam dolazio do para, svašta sam radio, nisam birao sredstva da se domognem tog prokletog praha. Jednog jutra sam presekeo i otišao sam u bolnicu da se lečim. Posle čišćenja stavili su me na metadon, ali izašao sam sam posle nedelju dana na svoj zahtev i odmah se ufiksao. Policija me je, nedugo zatim uhvatila kako vozim mrtav pijan i drogiran. Izrečena mi je obavezna mera lečenja i završio sam u psihijatrijskoj bolnici u Novom Kneževcu gde su me kljukali sa osam vrsta lekova da bi me malo smirili, a dobijao sam i metadon.

Niko nas neće

– Od tada, ima k tome četrnaest godina, više ne uzimam heroin i ne pijem, ali nisam se skinuo s metadona. Super mi je ovako, mada se teško živi. Primam porodičnu penziju, deset hiljada, malo je to, ali brat ima šesnaest pa se nekako pokrivamo. Voleo bih da nađem neki posao, mada je to jako teško. Nekoliko puta uspeo sam da se zaposlim, ali čim su provalili da sam bio narkoman, odmah su me otpuštali, čak su mi podmetali špriceve samo da imaju razlog da me šutnu – ozlojeđen je Miroslav.

Heroin je bio put ka smrti poznatog jugoslovenskog glumca

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Angelina Čakširan

Angelina Čakširan

Novinarka, reporterka koja za 40 godina karijere uvek stiže tamo gde drugi nisu ni pomišljali da može da stigne. I uvek donese najluđe priče, sa jednakom energijom i zanosom. Više puta nagrađivana. Doživotno rokenrol!

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš