Želja jedne Beograđanke da iskusi pravi radnički život i postane deo radne mase poznate kao „sezonci“, donela je mnogo zanimljivih iskustava jednom mladom životu. Ovo je priča o tome.
Početkom juna ove godine protesti malinara su rezultirali blokadom magistralnog puta do Crne Gore kod Prijepolja, sukobom sa policijom, a zatim i pregovorima koji su trajali par nedelja.
Konačno, nakon pretnji da će blokirati puteve širom Srbije malinari i hladnjačari, odnosno otkupljivači, a posredstvom ministartva poljoprivrede, postigli su dogovor.
Ugovoren je dalji otkup i cena od 125 dinara po kilu malina.
Činjenica da se svake godine potegne tema vezana za maline – bilo to štrajk zbog cene, priča oko toga kako ljudi kukaju da nema novca, a niko neće da bere, ili prosto ta da je naša malina čuvena širom sveta – nagnala me je da odem pravo u Arilje i provedem vikend u branju sočne ljubičasto – crvene preukusne i jedva prskane plodove.
Okej, sve ovo zajedno ali i činjenica da, kako moj domaćin voli da kaže – u životu nisam digla ništa teže od kašike.
Što tehnički baš nije najtačnije. Digla sam softball palicu budući da treniram taj sport, digla sam i bajs jednom čak do šestog sprata.
Ali ono što je moj domaćin insinuirao je to da sam razmažena Beograđanka, što se kroz ovu avanturu, na žalost, pokazalo i kao tačna tvrdnja – prenosi portal Vice.
Činjenica da živim u Beogradu od svoje nulte godine, što bi rekao jedan degen taksista u pokušaju da me smuva, nije nešto čime se ponosim.
Prosto zašto bih, nije to nikakvo moje lično dostignuće. Volim svoj grad, ali se ne smatram nešto drugačijom od drugih ni na jedan od mogućih načina.
A onda sam otišla da berem maline i provedem vikend u jednom ariljskom domaćinstvu i shvatila u stvari, da to što sam iz Beograda znači samo jednu stvar – ne poznajem ništa van njega.
Ne znam čak ni kako se efikasno beru maline, vrištim kad vidim velikog skakavca, i čudim se što prodavnice u centru ne rade nedeljom do jedanaest uveče.
A ne rade uopšte, naravno da ne rade. Jer kako domaćin još kaže: „Vi Beograđani samo mislite na usluge, usluge, usluge, a niko od vas ne misli o proizvodnji“.
I to je živa istina. No, da ne bih preskakala lekcije koje su se nizale jedna za drugom, krenula bih redom.
Do duše, pre lekcije broj jedan moram da se zahvalim predivnoj porodici koja me je primila pod svoj krov, hranila, napijala i dopustila da najsporije na svetu berem maline baš u njihovim poljima, jer eto, meni je dunulo da vidim kako je to.
U to ime, lekciju broj jedan započeću onako kako sam započinjala svoja jutra sa njima – uz kafu i rakijicu.
Buđenje u pet je mnogo lakše uz kafu, rakiju i Misirke
Dok nisam došla u Beograd i izguglala sitne kokoške Misirke nisam znala kako izgledaju mali gadovi (lepe su) ali sam u Arilju svako jutro u pet znala kako zvuče.
Što u stvari nije bila loša stvar jer je buđenje svakako bilo u pola šest, tako da sam ustajala mnogo lakše. Takođe, turska kafa zaista mnogo bolje radi uz šljivovicu.
Da je meni, spavalici koja ne može bez osam sati bjuti sna dnevno, neko rekao da ću vrlo čilo ustajati tako rano ne bih mu verovala. Pa eto, svež Ariljski vazduh, jaka crna kafa presečena šljivom i milozvučne kokoške odlično odrade posao.
Zašto se konstantno obara cena?
Iako sam se dala u ozbiljno istraživačko novinarstvo, mislim da je teško utvrditi zašto se stalno obara cena malina odnosno zašto varira.
Malinari tvrde da je hiperprodukcija prosto klimav izgovor koji je netačan budući da se malina koristi ne samo u prehrambenoj industriji već i u hemijskoj industriji, zatim za dobijanje pigmenta pa nadalje.
Čula sam razne teorije, od toga da je u to kao i u sve ostalo upletena politika, te da hladnjačari koji pripadaju jednoj struji, prave problem zbog ovih koji pripadaju drugoj, pa sve do toga da kvalitet maline nije svake godine isti.
Istina je da se od malina nekada mogla zaraditi dobra para, kao i to da sa vremenom sve više poljoprivrednika gaji baš ovu voćku, istina je takođe i da postoji nebrojeno mnogo slučajeva u kojima su društvena predužeća uništavana da bi se prodala stranom kapitalu, pa se može postaviti pitanje da li se nešto slično radi i sa malinama.
Šta je tačno u pitanju ne znam, osim da mi se čini da je otkupna cena prilično niska kada se u obzir uzme sve što ide uz njih – od plaćanja hladnjača u slučaju da iznajmljujete polje, do uzgoja, plaćanja radnika berača i na kraju vremena koje i vi kao vlasnik malinjaka provedete u polju, jer dobar gazda najčešće maline bere sa radnicima.
Branje malina
Da sam vrištala kada sam videla određene vrste insekata – jesam. Da sam kao debil jednog dana u malinjak otišla u crnom ne razmišljajući o suncu, jesam.
Da sam izuzetno sporo brala maline iako sam ovladala dvoručnom tehnikom branja – jesam. Al’ da sam bila najgora od sve dece, e nisam.
Branje malina je neosporno fizički zahtevan posao i da bi dnevnica bila pristojna, a radnik ili radnica smatrani za dobre, potrebno je da naberu između 40 i 50 kilograma maline dnevno.
Pitanje je kolika bi bila cena mog rada jer ja tu normu definitvno nisam uspela da postignem.
Međutim pored fizičkog napora, jer se nekada i preko dvanaest sati stoji u polju i čupka, od stajaćeg do savijenog položaja, čini se da je najpogubniji onaj mentalni.
Zbog toga je važno da pored sebe u redu imaš zabavnu osobu sa kojom možeš da pričaš dok teraš uz brdo ili jednostavno do kraja reda.
Zato je, kako lokalci kažu, puno romansi palo u malinjacima, od tolike dosade osoba koju ne vidiš preko puta sebe, ali čuješ kako čupka i trtljtlja ako trtlja, može se učiniti sto puta zabavnijom i lepšom nego što jeste.
U tom trenutku ona vam je jedini spas. Dakle, ukoliko nemate novac, a ni sreće u ljubavi, ovo ili sledeće leto – pravo u malinjake.
Nije lako ali može biti plodonosno. Humor u malinjaku je važan, i to je još jedna stvar koju sam shvatila. Beograđani imaju mnogo glup i siromašan smisao za humor.
U malinjaku se sprda i staro i mlado na sve moguće načine, jer vreme se ubiti, a malina ubrati, mora.
Svič i ostale stvari za prskanje voća
Iako bi rado voleli da kažu da su im maline organske, ovde manje više svi otvoreno pričaju o tome čime tretiraju biljke.
U domaćinstvu u kome sam ja bila, malina je zaista prskana minimalno i to samo protiv vlage odnosno truljenja tim nekim takozvanim svičom, ako znam šta je ubite me.
Ipak, desilo se da u susretu sa drugim malinarima u hladnjači neko sasvim besplatno podeli savet čime sve prskati voće.
Oni iskusni klimnuće glavom bez ulaska u raspravu, dok će svako razuman da kaže da hemija sama po sebi nije problem koliko to može biti nepravilan način upotrebe.
Hladnjače
Da počenemo od očiglednog – u hladnjačama je prilično hladno. Ali kad kažem prilično mislim na to da se troše ogromne količine električne energije ne bi li se željena temperatura održala.
Naime, kada stignu sa polja, maline se prvo mere a zatim se šalju u deo koji ih zamrzava u kratom vremenskom roku.
Nakon toga odlaze na traku gde ih radnice i radnici u skafanderima probiru i pakuju u neutralne kutije još zvane i original, odakle idu u veliki frižider. Ušla sam i u jednu i u drugu prostoriju, fotkala, zaskičala od hladnoće i molila se da ne dobijem upalu pluća. Zato su i fotke ispale tako bedno, oprostićete mi.
Merne jedinice koje nikada neću naučiti
Znate li onaj klip sa vodeničarima kada pričaju jezikom koji niko ne razume, tačnije o dramima, kamenju i litrima? E pa tako je meni bilo kada se o malinama pričalo mimo kila i tona.
Naime postoji još i tovar i vagon i još nešto treće i četvrto, ali kao što je evidentno – nisam uspela da zapamtim sve.
Koja je fora sa životom van velikog grada nevezano za maline
Van Beograda priroda je prelepa i mnogo se bolje jede. Takođe i vazduh je čistiji, a ljudi direktniji i iskreniji. Čini mi se, ipak nije lepo generalizovati ni na jednu ni na drugu stranu.
Jezik koji se koristi van mog grada je možda malo drugačiji, ali je sprdnja mnogo bolja, a metafore mnogo sočnije.
Kao kada mi se kao retardu objašnjava šta znači kad se kaže – evo kuma ostaviće dva ujma, evo kuma radiće bez ujma. (U pitanju je vodeničarski žargon. Kada se melje žito vodeničaru se ostavlja ujam odnosno deo od samlevene količine). Ili kada se na primer za „dobru osobu kaže“ – usta ima, jezik nema.
Kada se izađe van Beograda čovek shvati još i to da se o filozofiji palanke i ostalim problemima kruga dvojke, ne debatuje dok se radi u polju.
Shvati takođe i šta znači život bez razbacivanja na nepotrebne stvari kao i da je moguće živeti od malinjaka i nepravedno niskih plata u lokalnim fabrikama.
Kada kažem moguće, mislim da u ovoj našoj napaćenoj zemlji postoje ljudi koji su spremni da mnogo rade, mnogo trpe i opet ustaju sa osmehom na licu.
Kad čovek izađe iz Beograda shvati i ono što je oduvek znao – nije važno odakle si, jer moroni za razliku od maline, nemaju veze sa geografskim poreklom.
Dodaj komentar