Aleksandar Šapić podržao je inicijativu da školska godina otpočinje intoniranjem državne himne, ali smatra da to nije dovoljno i predlaže da se ova praksa uvede u redovnu upotrebu, pre početka dnevne nastave ili pred start svake radne nedelje.
Predsednik Opštine Novi Beograd i potpredsednik Glavnog odbora SNS-a obišao je danas sa gradonačelnikom Beograda renoviranu školu „Duško Radović“ gde su zajedno poželeli prvacima srećan polazak u školu.
Upitan da prokomentariše odluku da se „Bože pravde“ pusti preko ozvučenja pred početak ove školske godine, Šapić je izrazio lično zadovoljstvo.
– Baš sam srećan zbog te odluke, jer decu od najranijeg doba treba da učimo šta je himna, da poštuju svoju zemlju i da im te tradicionalne stvari ulaze u sastavni deo njihove edukacije i vaspitanja – kazao je Šapić.
Ovakva ideja može se činiti preteranom, ali ne treba smetnuti sa uma dubinu podela koje izjedaju ovo društvo. Cilj sa himnom je, nadam se, stvaranje neophodne kohezije u narodu, ali problem leži u tome što je upravo novi partijski šef Aleksandra Šapića, njegov imenjak, zaslužan za stravične tenzije i podele koje postaju sve teže za podneti.
Pristojnost na koju se pozivaju Aleksandri iz redova Srpske napredne stranke, kao i tradicionalne vrednosti, a naročito vaspitanje, nije nešto čime se naročito mogu pohvaliti sinovi kičerajskog modernizma.
Tržni centri i kule Beograda na vodi ne predstavljaju nikakvu brigu o tradicionalnim vrednostima, a pokušaj modernizacije gde joj mesto nije urušava tradiciju jednog duboko napaćenog, ali i nikada do kraja razorenog i prkosnog Beograda. Kakva je briga o tradicionalnom nasleđu kada vam u starom delu grada niče betonski monstrum tik uz Kalemegdan i Nebojšinu kulu?!
Takođe, ne može se reći da je vaspitanje odlika čoveka koji je novinaru Nenadu Kulačinu javno pretio da će mu iščupati srce jer ga je ovaj navodno uvredio u emisiji Dobar loš zao.
Šapić je od nacionalnog heroja došao u poziciju da jedna diskutabilna osoba, koja trenutno obavlja funkciju predsednika Srbije, bude njegov nadređeni politički svetionik. Od čoveka koji je usrećio tolike generacije, bio uzor i idol, postao je sledbenik čoveka čija reč teži poput lišća na vetru.
Intoniranje himne pred početak nastave, u zemlji u kojoj postoji toliko nagomilanih problema, koja ne zna ni gde su joj državne granice, koja se prema svojim građanima ponaša poput maćehe, sigurno nije prioritet broj jedan koji se mora rešavati.
Možda, samo možda, ipak, da se obezbedi čist vazduh za tu decu, čista voda tamo gde je nema ili pristojni toaleti za decu koja treba da poštuju svoju zemlju, grb, zastavu i da osećaju zahvalnost prema svojoj zajednici koja tako brine o njima.
Možda da ta država utiče da dečija garderoba, knjige, obuća pa i pelene i ostale potrepštine nemaju astronomske cifre u prodavnicama, da se pomogne roditeljima i obezbede se uslovi za normalan i nesmetan razvoj svakog deteta u našoj Srbiji. Moramo ipak misliti o budućim motačima kablova, zar ne?!
Možda im predočiti, tim našim školovanim fabričkim radnicima iz budućnosti, koliki je značaj čistih reka, drveća i šuma koje besomučno sečete gde god zakoračite.
Ako vas sve to, i još mnogo toga, ipak mrzi, znam da je lakše samo pustiti “play” preko zvučnika, odstojati u mestu minut, dva, a onda koga boli uvo za decu, njihovu edukaciju i kolektivne simbole.
Najlakše bi bilo, zapravo, imajući u vidu nadaleko čuvenu digitalizaciju, da se ‘uplouduje’ nova verzija državne himne, dok ponovo ne promene ime države, granice, zastavu, a samim tim i himnu.
Bože spasi Rio Tinto.
Dodaj komentar