Legendarni argentinski pisac Horhe Luis Borhes, zemlje koja poput božanstva slavi Maradonu i danas Mesija, imao je drugačije mišljenje o „najvažnijoj sporednoj stvari“.
Internetom kruži zanimljiv tekst o uticaju fudbala, njegovoj suštini, ali i onome šta se krije iza „zlatne“ zavese koja se svake četiri godine podiže u znak početka spektakla zvanog Svetsko fudbalsko prvenstvo.
„Priznaću: ja sam jedan od onih često omalovaženih nesportskih ljudi koji svake četiri godine postaju fudbalski entuzijasta, zaveden šarenim raskošom, kosmopolitskim vazduhom, nostalgijom za igrom koju sam igrao kao dete , i sramotno sentimentalnim ponosom na tim moje zemlje.
Ne gubim sve svoje kritičke sposobnosti, ali ne mogu a da ne volim Svetsko prvenstvo čak iako priznajem korupciju, produbljivanje siromaštva i eksploatacije, i niz drugih ozbiljnih društveno-političkih problema koji ga okružuju.
A kao Amerikancu, jednostavno je mnogo lakše napraviti distancu između samog sporta i džingističkog fanatizma i nasilja – „sentimentalnog huliganizma“, da upotrebimo frazu Frenklina Foera – koji vrlo često prisustvuje utakmicama u raznim delovima sveta.
U Argentini, kao i u mnogim fudbalskim zemljama sa dubokim društvenim podelama, nasilje lokalnih bandi je rutinski deo fudbala, deo onoga što je argentinski pisac Horhe Luis Borhes nazvao užasnom „idejom nadmoći“.
Borhes je smatrao da je nemoguće odvojiti navijačku kulturu od same igre, kada je jednom izjavio, „fudbal je popularan jer je popularna glupost“.
Takođe, on je fudbal smatrao „estetski ružnim“, a skovao je i poznatu rečenicu – Fudbal je najveći engleski zločin.
Šej Metju je za „The New Republic“ povezao masovnu maniju fudbalskih fanova sa masovnim žarom fašizma ili dogmatskog nacionalizma. „Nacionalizam,“ napisao je, „dopušta samo afirmacije, a svaka doktrina koja odbacuje sumnju, negaciju, je oblik fanatizma i gluposti“.
Kao što Matjuz ističe, nacionalni fudbalski timovi i zvezde često postaju oruđe autoritarnih režima koji „iskorišćavaju vezu koju navijači dele sa svojim nacionalnim timovima da bi prikupili podršku naroda [….] Ovoga se Borhes plašio i zamerio je sportu.
Svakako postoji smisao u kojem Borhesova mržnja prema fudbalu takođe ukazuje na njegov dobro poznati kulturni elitizam (uprkos njegovom romantiziranju života gaučosa niže klase). Izvan izuzetno skupog Svetskog prvenstva, klasna dinamika fudbalskih fanova u skoro svakoj zemlji osim u SAD je prilično jednostavna.
Foer, urednik “ The New Republica“, je to sažeo u svojoj knjizi „Kako fudbal objašnjava svet“:
„U svakom drugom delu sveta, sociologija fudbala se pomalo razlikuje: to je oblast radničke klase.“
Da je Borhes bio severni, a ne južni Amerikanac, pretpostavljam da bi imao slične stvari da kaže o NFL, NBA, NHL-u ili NASCAR-u, smatra Foer.
Bez obzira na to Horhe Luis Borhes nije samo isticao nedvosmilene kritike, koliko god one bile politički pronicljive, na samu igru. Napisao je spekulativnu priču o tome sa svojim bliskim prijateljem i nekada piscem Adolfom Biojem Kasaresom.
U „Esse Est Percipi“ („Biti znači biti percipiran“) saznajemo da je fudbal „prestao da bude sport i ušao u carstvo spektakla“.
„Predstavljanje sporta je zamenilo stvarni sport“, piše Metjuz.
Fizički stadioni se ruše, dok utakmice igra „samac u separeu ili glumci u dresovima pred TV kamerama“, objašnjava. Narod koji se lako prevari prati „nepostojeće igre na TV-u i radiju, a da ništa ne dovodi u pitanje“.
Priča efektivno ilustruje Borhesovu kritiku fudbala kao neodvojivog dela masovne kulture koja sebe, kaže Metjuz, „ostavlja otvorenom za demagogiju i manipulaciju“.
Ako ostavimo na stranu Borhesov sopstveni snobizam, njegova odlučna sumnja u masovni medijski spektakl i kooptiranje popularne kulture od strane političkih snaga, kao što je to bilo i u njegovo vreme, čini se zdravim stavom.“
Slavni umetnici opsednuti fudbalom: Kad je Svetsko prvenstvo, Zemlja se drugačije zarotira
Dodaj komentar