Magazin

Slavni umetnici opsednuti fudbalom: Kad je Svetsko prvenstvo, Zemlja se drugačije zarotira

crnjanski
Foto: Miloš Crnjanski / Wikipedia

– Kad je Svetsko prvenstvo u fudbalu, Zemlja se malo drugačije zarotira. A poneki put, kad je finale, i stane, ne okreće se – kaže za Nova.rs književnik, dramski pisac, i strastveni ljubitelj fudbala, Božo Koprivica.

Od književnika, preko filmskih stvaralaca do slikara i kompozitora, opčinjeni fudbalom bili su brojni umetnici kroz istoriju. Upitan šta je umetnike privlačilo da o fudbalu pišu ili pevaju, Koprivica odgovara:

– Zato što znaju ono osnovno. Svi veliki umetnici u različitim oblastima od vajarstva, do muzike znaju da je sve ritam. Lopta je, znate, božanskog oblika. I s tom loptom se igrati znači igrati se i na malom prostoru, ali i dati nekome loptu na dužini od 30 ili 50 metara, kako su to radili veliki majstori u istoriji jugoslovenskog fudbala. Neophodno je da vaš igrač bude u najboljem trenutku, u najboljem momentu u ritmu, ili što bi današnji treneri rekli – u pravom tajmingu. Najveći jugoslovenski pisac Miloš Crnjanski izjavio je da bi „dao bi sve što je napisao da je samo odigrao jednu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije“. Čovek koji je napisao „Hiperborejce“ – podseća Koprivica.

A kad već pominje Crnjanskog, nije zgoreg podsetiti se kako se taj velikan, koji je igrao fudbal u Rijeci, pa Novom Sadu, Banatu, poverio Andriću:

– Jedino što me drži to je fudbal. Opet ga igram i to izvrsno. Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda, oslobodili su me!

Pisali su i mnogi drugi naši pisci o fudbalu, od Stevana Raičkovića, Dobrice Ćosića, do Ršumovića, Duška Radovića. Ali najlepše je to činio, kaže Koprivica, Brana Petrović:

– I to u najduhovitijem mogućem smislu. Nisu samo pisali o fudbalu, već su odlazili na stadione, bili navijači. U svakom dobrom savremenijem filmu, od pedesetih naovamo, pada kiša i dečaci igraju fudbal… Setite se neorealističkih filmova, onih De Sike, pa Roselinija. Ili naših filmova, onih Žike Pavlovića i Kusturice. Pre one čuvene scene ubistva u poljskom nužniku Džimija Barke, kojeg igra general Dragan Nikolić, dečaci igraju fudbal. Žika Pavlović nije mnogo voleo fudbal ali je znao koliko je fudbal važan. Po mnogima, ne samo meni, tri stvari koje su obeležile 20. vek jesu film, rokenrol i fudbal. I tu nema dileme – odsečan je Božo Koprivica.

Ima i među savremenim filmadžijama i dramskim piscima, dodaje Koprivica, strastvenih ljubitelja fudbala, pa pominje scenu iz ostvarenja „Jutro“:

– Pitao sam Purišu da li je moguće da Ljubiša Samardžić u gumenim čizmama, gotovo da ispod kolena tako barata loptom? Da li je to montirano, zanimalo me je. Puriša mi je kazao da ništa nije bilo montirano jer je Ljubiša bio i predsednik OFK Beograd, i igrao je fudbal ozbiljno. Pa, bilo je tih čuvenih utakmica gde su igrali Filip David, Mirko Kovač, Muharem Pervić… Važno je reći i da je Alber Kami, jedan od najvećih pisaca i levičara u 20. veku, koji se posvađao sa Sartrom zato što nije video ruske logore, stalno isticao da je golman. I Nabokov u knjizi „Druge obale“ s ponosom kaže – ja sam bio golman!

nabokov
Foto: Vladimir Nabokov / Profimedia

Neki pisci su se bavili ne samo fudbalom, nego konkretno Svetskim prvenstvom. Pre gotovo jednog veka, 1927. ruski pisac Jurij Oleša piše o utakmici Nemačke i SSSR-a. I Osip Mandeljštam se doticao Svetskog kupa:

– Kod Mandeljštama je to nešto drugo, surovo, nagoveštaj onih događaja koji će se desiti kad se igra ljudskom glavom. To može da služi samo kao primer nečoveštva. Ima raznih pisaca koji su pisali o samom činu Svetskog prvenstva, čak i brazilskih – napominje Koprivica.

Tu su i Eduardo Galeano ili Huan Viljoro, a naročito Ginter Gras, koji piše o čuvenom finalu Svetskog prvenstva između Mađarske i Nemačke 1954. godine:

– Tada je bilo i nekih nefudbalskih događanja, o čemu sam i sam pisao. Ali američki krediti i sva pomoć, koju je Nemačka dobila posle toga, nisu bili ništa naspram uzdignuća koje je taj narod doživeo nakon što su posle devet godina postali svetski prvaci. Pomoglo im je to da stanu na noge, da dignu glavu, jer biti svetski prvak u to vreme bilo je čudo. Renesansa tog dobrog bila nemačkog naroda počela je s pobedom nad zlatnom mađarskom konjicom. I nije samo Gras pisao o tome, već i Esterhazi, mađarski pisac plemićkog porekla – objašnjava Koprivica, kojem kad pomenete muziku vezanu za fudbal, izdvaja jednu numeru:

To bi bila „Ke sera sera“, jer Crnogorcima su „najbliži stranci, a i Jelena je bila italijanska kraljica“…

I iako mu se nije dalo da zaigra za voljeni Partizan, vrzmao se Božo Koprivica oko velikih igrača tog kluba, zbog čega na kraju kaže:

– Sve ono što su mi pričali Josip Bobek i ostali, pa to su takve mudrosti. Meni je u redu da neki ljudi ignorišu sport, i da ih ne zanima, ali ne mogu da podnesem one koji to potcenjuju. Svi oni koji su igrali na brazilskoj Marakani, dostojni su Šekspirovih „Soneta“ ili Danteovog „Raja“ ili „Pakla“. Jer, to su majstorstva fudbala. Koliko tu ima emocija, pozorišta, muzike… Mislim da nijedna umetnost ne može da donese ono što može vrhunski fudbal.

Izvor: Nova.rs

Zanimljivosti o Brazilu: 10 činjenica o prvom protivniku Srbije na SP koje niste učili u školi

4 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap