Bora Stanković se oženio sasvim slučajno, mada je on, kao sujeveran čovek kakav je ostao do smrti, duboko verovao da je ta slučajnost bila u stvari njegova neminovnost – „sudbina“. Svoju ženu video je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena kao „maska“, u mornarsko odelo – za maskenbal koji se tih dana pripremao u Beogradu.
Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave – bila je to jesen 1902. godine – Bora je, po ko zna iz kakvog razloga, tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je i muška veća društva, a žene prosto nije podnosio. Međutim, kad je tog dana spazio lik mladog „mornara“, zainteresovao se mnogo nepoznatom devojkom, rekao to svojim bližim drugovima, ali na tome bi i ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi, želeći da ga razonode, nisu zaboravili, i navalili su na njega da pošto-poto dođe.
Posle dužeg opiranja, on je najzad pristao, ali pod uslovom: „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino!“ Možda su njegovi drugovi imali i nameru da na balu celu stvar i „udese“: da oni upoznaju svoga slavnog druga sa „mornarom“, kao slučajno, ali pouzdano se zna da devojku po dolaska na bal niko od njih nije nikad ranije ni video ni poznavao, a stvar se, pukom slučajnošću, sama od sebe udesila, kako najlepše može biti.
Prva ličnost koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je baš devojka – „mornar“. Ista onakva „kao da je izašla sad iz fotografije“ – kako je to posle Bora govorio. Ponudila im je konfete i maske, pošto su oni jedini bili nemaskirani. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora. On je skoro hteo da pobegne, toliko nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, osmehnula se blago na njega, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omajan… I posle toga, cele večeri nije se od nje odvajao… I do smrti je ostao pokraj nje! Jer samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek.
Zvala se Angelina
Borina žena zvala se Angelina. Rođena je otprilike kad i Bora, ili malo pre, i poticala iz siromašne zanatlijske, obućarske porodice, kao i sam Bora. Otac joj je rođen u Sentandreji kod Pešte, a kasnije se preselio i živeo u Vojvodini, u Novom Sadu. Odatle je prešao u Beograd, i tu ostao do smrti. Angelina je ostala vrlo mala bez oca. Nije ga ni zapamtila. On je umro od promrznutosti za vreme Srpsko-turskog rata 1876. godine u kome je služio kao dobrovoljac, čuvajući granicu prema Austrougarskoj, od koje se strahovalo da ne okupira Beograd dok je vojska angažovana na drugoj strani. Ostavio je mladu ženu sa nekoliko nejake dece. Angelinina majka nije imala imanja niti ikakvih sredstava za život, te je bila primorana da se vrlo brzo preuda. I opet za jednog obućara. No ni sa njim nije bila bolje sreće, jer je i on nekako ubrzo umro. Posle ove druge tragedije, sirota žena nije više ni pomišljala na preudaju. Radila je, mučila se i uspevala da svu decu othrani i izvede na put, a među njima i Angelinu.
Angelina je završila ondašnju najvišu žensku školu u Beogradu – Institut kraljice Natalije. U toj školi, pored školske spreme i stručnog obrazovanja za ženski pol, dobijalo se i vrlo lepo društveno obrazovanje. Takvo obrazovanje dobila je i Angelina.
Gospa Angelina, kako ju je Bora zvao, bila je veran saputnik svome mužu do smrti. Ona mu je uz to mnogo i pomagala u njegovom književnom radu, pošto je bila vrlo načitana žena, i Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kad bi nešto novo napisao.
Ona mu je, sem toga, i mnoge stvari prepisivala. Poznato je da je bilo više verzija „Nečiste krvi“, a gospa Angelina je, manje-više, uz pomoć svoga brata, beogradskog prote M. Milutinovića, sve te verzije u više mahova rukom prepisivala. Poslednju verziju, današnji roman „Nečista krv“, prepisivala je dva puta, od početka do kraja, zbog Borinih čestih prepravki i dopuna.
Bora je svoju ženu do smrti iskreno voleo. I ona je njega nežno volela, mada joj je on često zagorčavao dane svojim boemskim životom i pićem, a izgleda i time što je i u njemu živeo jedan Mitke i jedan Hadži-Toma. Gospa Angelina bila je tiha, ćutljiva priroda, rođena domaćica i majka; Bora je bio čovek sav od osećanja i sanjarija i očekivao da u svome lepom „mornaru“ nađe ženu-ljubavnicu.
Iz pisma
Ipak, izgleda da ne mora nužno svaka ljubavna priča biti idealna od početka do kraja veka. U Narodnoj biblioteci u Beogradu čuva se jedno nedovršeno Borino pismo, upravo koncept pisma, bez datuma, koje je on bio počeo da piše nekom svome rođaku, koga naziva ujakom. Pismo je u originalnom Borinom rukopisu i zna se da je stiglo u Biblioteku kao poklon profesora Dragutina Kostića, Borinog najintimnijeg prijatelja i doživotnog redaktora svih njegovih dela.
To je pismo, nejverovatnije, pisano u najmlađim danima Borina bračna života, i bilo je namenjeno ili ženinom ili njegovom ujaku. Pored toga što je pismo zanimljivo da se iz njega može videti kako je Bora pisao: nervozno, isprekidano, uzbuđeno, ponekad skoro mucavo, a ipak sočno, toplo, s krvlju i najdubljim osećanjem, – ono je vredno i zato što mnogo podseća na neke momente iz njegovih najboljih dela „Koštane“ i „nečiste krvi“ u kojima se govori o odnosu muža i žene, onome šta se u životu sanjalo, a šta se posle doživelo…
Iz pisma – „Ljubav hoću. Neću ja njenu muku što ištem da je ponizna, da misli da posle hoću da je mučim, ponižavam, robom činim…“ Moglo bi se pretpostaviti da je ovaj „ujak“ neka izmišljena ličnost, baš zato što je naslov precrtan, i da je ono pismo u stvari početak Borine priče, jer je poznato da je mnoge svoje najbolje pripovetke sa autobiografskim primesama pisao na sličan način uzimao samo izvesne detalje iz svoga i svoje porodice života, pa onda izmaštao čitavu priču. Ali tako da se posle više ne može u njoj lako poznati šta je „iz glave“ uzeto. Toliko to ubedljivo i životno deluje.
Ali, ako bi i ta pretpostavka bila tačna, i u tom slučaju u ovom „pismu“ ima mnogo prizvuka intimnog porodičnog Borinog života iz prvih godina njegova braka. Na to navodi i fakat da je Dragutin Kostić, koji je znao svaku sitnicu Borina života, ostavio Narodnoj biblioteci baš ovaj „rukopis“.
Izvor: NIN
Dodaj komentar