Te godine NATO pakt je slavio 50 godina postojanja, a ovaj skromni jubilej deklarisanog odbrambenog saveza obeležen je vojnim napadima i bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije. Počelo je 24. marta, dva dana nakon rođendana moje majke.
Rat na prostoru Kosova i Metohije naslonio se na sukobe u Hrvatskoj i Bosni, te je nakon Dejtona ubrzo počelo krvoproliće u južnoj srpskoj pokrajini. Teroristi OVK i srpska vojska i policija vodili su borbe dok smo mi u Beogradu živeli i odrastali vrlo skromno, ali prilično sigurno i bezbedno.
Kulminiralo je tokom ’98 godine, kada su mediji izveštavali o ubijenim civilima, o terorističkim akcijama protiv srpskog stanovništva, dok su zločini prema albanskom življu od nas bili manje više skrivani i okarakterisani kao deo propagande Zapada.
Život me je kasnije naučio da ta propaganda zaista postoji, snažna i vrlo moćna, ali da u ratu nema nevinih i da civili sa svih zaraćenih strana ginu kao kolateralna šteta, da njihova imena postaju samo broj poginulih, ranjenih i nestalih, te da u tim situacijama životi ljudi zavise od dobre volje raznoraznih manijaka, ubica i psihopata kojima je neko još luđi dao pušku u ruke.
Napamet sam vrlo rano naučio da je „suverenitet i teritorijalni integritet“ nešto jako bitno, a saznao sam i za nekakve stravične hladnjače sa leševima, masovne grobnice i etničko čišćenje.
Šta sam ja tada znao?! Imao sam tek devet godina kada je pre 23 godine počelo bombardovanje ostataka Jugoslavije. Dovoljno da se i danas sećam i pamtim sva ta šarenolika osećanja i potresne slike. Majka mi je danima ranije objašnjavala šta je i kako zvuči vazdušna opasnost kada sam je bespoštedno umarao pitanjima kako ću znati da razaznam baš tu sirenu. Na kraju, priznala je i da ona nije sasvim sigurna, da toga nije bilo u njenom detinjstvu, te da ću je i sam sasvim sigurno prepoznati.
Iz neke lične ankete, nikada mi niko nije odgovorio sa ’ne znam’ na pitanje gde si bio u trenutku kada se prvi put oglasila sirena za bombardovanje. Svi se sećaju tog trena, tog zvuka, panike i tišine koja je zavladala od prvobitnog šoka. Ukoliko čitate ove redove, anketa važi i za vas. Sećate li se gde ste bili 24. marta 1999. godine?
Ja se sećam i to ostaje kao jedan od onih sudbinskih momenata koje nikada nećete moći zaboraviti. Vozio sam bicikl po Voždovcu sa drugarima iz kraja kada je sve počelo. Prepoznao sam zvuk. Odmah mi je bilo jasno. Brzinom svetlosti okrenuli smo volane i krenuli svako svojoj kući. Bez pozdrava. Pogledi su i tada bili sasvim dovoljni.
Nekoliko osnovnih stvari majka je ponela u rukama, ćebad i malo hrane, a sa sobom smo u podrum poneli i kavez sa kanarincem. Dragi Ćići takođe je proveo prvi deo bombardovanja u podrumu zgrade u Kraljevačkoj.
Rodbina u Prokuplju izvestila je da je prva žrtva bombardovanja pala u njihovom kraju. „Milosrdno“ su gađali obližnju kasarnu i baš tu je stradao nesrećni mladić. Ime dobitnika smrtne presude bilo je Boban Nedeljković.
Narednih dana snalazili smo se i trudili da mirno spavamo u skloništu, jedni preko drugih, a mi klinci iz kraja pamtimo taj period kao deo najboljeg druženja, razvitka mašte i stvarnog zbližavanja komšiluka. Idilična kohezija pomislio bi neko.
Imali smo sreće jer smo svi u komšiluku sačuvali glave. Sećam se zatamnjavanja prozora i gašenja sijalica prvih dana u podrumu jer će „pilot videti svetlo iz bombardera“, te smo karte i druge dokolice igrali pod svećom.
Fascinantno je kako se čovek na sve navikne. Zato smo ubrzo, nakon vrlo kratkog vremena, otišli iz podruma i vratili se u naš iznajmljen stan na četvrtom spratu. Strah nije bio rešenje. Pronašli smo ga u hrabrosti i dostojanstvu.
Nisu roditelji uspevali da nas sačuvaju baš od svih loših vesti.
Kadrovi razvaljenih novasadskih mostova, spaljenog voza u Grdelici i ugljenisanih ljudi, noše trogodišnje Milice Rakić koja je stradala od gelera u Batajnici… Sve smo to upijali, provlačili i adaptirali tek probuđenom razumu kroz krhke dečije emocije. Sve sam izdržao bez suza. Slomio sam se onog dana kada su tomahavcima sa lica zemlje zbrisali Avalski toranj.
Dosta toga se sećam, ali kao što je Milica Rakić simbol tih 78 dana, tako je 24. mart i taj prvi zvuk sirene simbol početka pravog odrastanja.
Dolazili su izbegli vršnjaci sa prostora KiM, prihvatali smo ih i družili se slušajući o onome što su videli i preživeli samo onoliko koliko su bili voljni da ispričaju.
Ne naviru mi, međutim, sećanja kako su tih dana širom sveta pokrenuli kampanju „stand with Serbia“ i „je suis Milica“, ali sećam se gomile reklamnih papirića koje su ispuštali iz aviona i koje smo mi klinci skupljali i čudili se njihovim „oslobađajućim“ metodama.
Nije bilo takve podrške suverenoj zemlji usred Evrope. Mi smo za njih sve bili zločinci bez presedana, divljaci željni krvi koji mrze i zaslužuju da plate za svoje zločine. I mama, i tata, bake i deke, moji drugari, Ćići… Svi mi smo u njihovim učima bili krvnici koji su zaslužili kišu bombi. Kolateralna šteta, al koga briga. Šta se mora nije teško.
Kad je NATO na čelu sa SAD-om bio jedina svetska sila bez premca, mi Srbi bili smo drčni i pokazali im srednji prst. Dok su oni gruvali iz vazduha, naši su gruvali sa trgova i mostova gde se narod okupljao da prkosi smrti, logici i strahu. Na tu ludost sam i danas jako ponosan, iako sam kadrove video samo preko televizora.
Proslavili su svoj jubilej bombardovanjem nekadašnje savezničke države.
Slobodan Milošević, Milan Milutinović, nesrećni Lilić i Mirko Marjanović, Šešelj, Vučić, Dačić… Sve su to imena vezana za mračan deo mog detinjstva. Neki od njih i dalje su tu, uporni u nameri da nam čitav život prođe u istom ili sasvim sličnom mraku.
Tu su naravno i pre svih naši inostrani „prijatelji“ – Bil Klinton, Toni Bler, Gerhard Šreder, Žak Širak, Medlin Olbrajt, Havier Solana, Vesli Klark… Mnogi od njih, godinama kasnije, dobili su milione evra iz budžeta Srbije za svoje organizacije, gostovali na predizbornim mitinzima vladajuće partije i pružali skupocene usluge ministrima i poslanicima Srpske napredne stranke.
Neka im onaj gore sudi i presuđuje za svaku nevinu žrtvu. Svima, i našima i njihovima. Ubica je ubica, zločinac je zločinac, a i kukavica ostaje kukavica bez obzira na poreklo i pasoš koji koristi.
Odrasli smo u ratovima, stradanjima i tragedijama čitavih naroda i porodica. Niko normalan ne želi nove ratove i stradanja da bi ponovo, kroz samo nekoliko godina, govorili o odličnim ekonomskim odnosima između dva do skoro zaraćena naroda.
Rat u Ukrajini probudio je duhove i naše bliske prošlosti, iznedrio i podsetio na slike ovdašnjeg bratoubilačkog sukoba, na bezumlje, mržnju i nasilje, unevši strah da smrt može opet nadvladati život na Balkanu.
NATO se ponovo spominje, ali ovoga puta u kontekstu sile koja nema hrabrost da „odbrambeno“ deluje protiv nuklearne Rusije. Uspešno su se „odbranili“ protiv malene Srbije, ali u ovom pokušaju polomiće zube jadnom ukrajinskom narodu. Ponovo treća strana strada u ratu velikih sila.
Za mir u Ukrajini, u Evropi i svetu ostaje nam da molimo Boga da urazumi nerazumne, da se prekrste i ateisti kako bi ovaj rat ubrzo završio sa što manje žrtava, da konačno naučimo da se krv ne sme olako prolivati.
S obzirom kakvo je danas stanje na planeti, da Rusija odgovara silom, da NATO ide ka svojoj stogodišnjici u želji da ponovo proslave jubilej uz vatromet kasetnih bombi preko nečijih nevinih glava, da je Kina supersila koju ceo Zapad ignoriše, da stiže i Indija na scenu… Mi u tom stampedu slonova moramo biti svesni svoje veličine crvčka.
Jasno je da smo poput terijera koji zanemaruje svoju veličinu i snagu, spreman da se bez oklevanja uhvati u koštac i sa medvedom ukoliko je neophodno. Ponosni smo na slavne pretke i njihove žrtve za slobodu, ali ovoga puta moramo pokazati i određeni nivo inteligencije.
Pustimo NATO da smrdi, budimo mirni i plemeniti. Ukoliko smo takvi niko neće imati argument da nas ponovo satanizuje. Mnogo puta smo naseli i dobrano propatili. Ni sami nismo sasvim razdvojili naše heroje od krvoloka. Ne dozvolimo da nam isti ljudi koji su nas „branili“, naši i strani, ponovo kroje crne vreće i od raja prave pakao. Niko od nas nema takav luksuz.
Kako se možemo osećati kada znamo da ponovo neka deca ginu, da ginu sinovi, braća i muževi, da se žene siluju zarad političara milionera i njihovih bolesnih ideja? Nažalost, očvrsnuli smo, ali se nadam, ne i sasvim oguglali na smrt, progon i mučenja, na detonacije i slike izbeglih.
Ovaj datum ostaće važan dok je Srba i Srbije. Ne smemo zaboraviti lekciju i bol jer nasilje nikada nema pravo opravdanje.
24. marta 2024. godine mi smo i dalje tu, ranjeni, iznevereni, izmučeni i razočarani. Nakon svega mi i dalje umemo da se smejemo, da volimo, učinimo, da se sećamo i pamtimo, da cenimo i poštujemo. Moramo pokazati svojim primerom kakvi smo ljudi. Dobri ljudi. Nije lako, ali smrt ne može biti alternativa životu.
Da se ne zaboravi, ali da se oprosti…
Dodaj komentar