Dragan i Dalibor danas imaju jedanaest godina, a od rođenja pa do njihove šeste godine u životu su im se događale samo loše stvari.
Okolnosti, viša sila, tuđe odluke koje neminovno određuju sudbinu dece i odrede im život zauvek.
Rođeni su s Daunovim sindromom, ostali bez oca, majka ih je napustila. Neko vreme su proveli u domu za nezbrinutu decu. A onda je u njihov život ušla Mira Komljen, otvorila im vrata svog doma i svoju porodicu učinila njihovom.
“Dečaci su sa nama su već pet godina. Sticajem okolnosti, već sam bila prošla kroz obuku za hranitelja, pa me je Centar za socijalni rad upoznao sa njihovim slučajem i ponudili su mi da postanem hranitelj.
Isprva sam bila oduševljena idejom, ali s obzirom da se nikad pre toga nisam susrela sa osobama sa Daunovim sindromom osećala sam izvestan strah.
Međutim ideja da mogu da pomognem dvojici dečaka i pružim im dom i ljubav, nadvladala je strahove i u dogovoru sa svojom porodicom odlučili smo da postanemo hraniteljska porodica”, objašnjava Mira.
Zajedno sa svoje dve kćerke dečacima je pružila dom i porodicu kakva je potrebna svakom detetu. “Nas tri nastojimo da ispunjavamo sve njihove potrebe. Naravno da to podrazumeva dosta truda i odricanja, ali uz dobru volju i njihovu zahvalnost za sve što im pružimo ništa nije teško”, dodaje ona.
Odluka da se preuzme briga za, u tom momentu šestogodišnju decu sigurno nije bila laka. Mnogi otvoreno priznaju da nisu spremni na tu odgovornost i da se plaše onog što nosi budućnost i kako će izgledati odnos s novim članom porodice. Ali Mira i njene kćerke se nisu mnogo dvoumile:
“Sigurno da to nije za svakoga ali za mene činjenica da postoje deca kojoj fali dom i ljubav, ono čega ja imam na pretek, me podstakla da se oprobam u ovome. Njihova zahvalnost i neizmerna ljubav koju nam pružaju daju mi snagu da se trudim oko njih maksimalno.
Sigurna sam da u Republici Srpskoj postoji mnogo porodica koji imaju uslove da postanu hranitelji, a pomoći bar jednom detetu i promeniti mu život na bolje se ne može porediti ni sa čim i to je nešto na šta treba biti ponosan”.
Daliborova i Draganova svakodnevica se ne razlikuje mnogo od svakodnevice njihovih vršnjaka. Radnim danima idu u školu, nakon toga odlaze u Servis centar “Dajte nam šansu zvjezdice” gde borave sa svojim vršnjacima uz stručno osoblje. U slobodno vreme vole sve što vole i druga deca, odlazak u park, bioskop, izlete.
Mirina kćerka Kristina ističe kako sada ne može da zamisli život bez njih dvojice, dodaje da je u kući uvek vesela atmosfera jer su oni pravi zabavljači: “Stalno se peva, pleše, muzika je uvek prisutna”.
Odrastanje i razvojni izazovi dece s teškoćama u razvoju su nešto što Mira jako dobro poznaje, upućena je u svaki detalj. Kao najveći problem ističe sledeće činjenice:
“Ne postoji skoro nikakva mogućnost da se naša deca osposobe za rad i koliko toliko samostalan život. Takođe program po kome uče u osnovnim školama je veoma štur i mislim da bi se moglo poraditi na tome. Dečaci imaju mnogo talenata i volje, samo su njihove želje zanemarene u ovom društvu”.
Kristina objašnjava kako oni zaista imaju priliku da učestvuju u brojnim vannastavnim aktivnostima, zahvaljujući određenjim udruženjima kao što je Servis centar “Dajte nam šansu zvjezdice” i Škola sporta “Sunce”.
Podseća da bi se na nivou sistema i države dosta toga moglo poboljšati i da je inkluzija dece sa poteškoćama mnogo važna.
Sklonosti i afinitieti za određenim zanimanjima kod obojice su očigledni, a kada bi školski program bio dobro prilagodjen, strah za njihovu budućnost bio bi dosta manji.
“Dečaci su jako vredni i veoma brzo upijaju sve što vide oko sebe. Uz nas, prateći naše svakodnevne aktivnosti naučili su da obavljaju sve kućne obaveze. Recimo Dalibor je veoma talentovan za masažu.
Verujem da je dok je živio u domu u Subotici, provodio vreme sa fizioterapeutima i eto npr to je jedna stvar u kojoj sam sigurna da bi bio uspešan. Za ples su talentovani obojica.
Prošle godine je bio organizovan izbor za mis sa decu sa down sindromom u Podgorici, i Dragan je izabran za mistera. U manekenstvu i javnom nastupu obojica uživaju. Takođe, par puta se desilo da kada smo u nekom kafiću i restoranu, njih dvojica preuzmu tacnu i rade posao konobara”, objašnjava Kristina.
Autor: Aleksandra Marinković/Lola magazin
Dodaj komentar