Omiljeni novosadski ulični svirač Kristijan Kostić Bleki zauvek nas je napustio. Ikona subkulturnog života Novog Sada zverski je lišena života a tragedija je rastužila i razbesnela celu Srbiju. Mnogi Novosađani su se okupili na Trgu slobode i kod pothodnika, gde je Bleki svirao decenijama, da bi upalili sveće i položili cveće u njegovu čast.
Malo je poznato da Bleki nije bio beskućnik, te da je u svoj dom često je primao i pomagao onima koji su se nalazili u teškim životnim situacijama. Voleo je ljude i pomagao je svima.
Poslednjih godinu dana života, u njegovoj kući živeo je mladić bez roditelja kom je Bleki ponudio smeštaj i krov nad glavom. U njemu su delili sve životne radosti ali i nedaće.
Mladić se zove Bogdan Dimić, ima 28 godina i njegovo odrastanje obeležili su boravci u domovima. Uz Blekija je po prvi put osetio da negde pripada. Za njega kaže da mu je bio porodica, kao i pas Blekica, koja je živela sa njima.
Nažalost, mladić je izbačen iz kuće i nalazi se na ulici dok je Blekica ostala sama u dvorištu. Bogdanove jedine želje su da se ponovo ujedini sa Blekicom i da zajedno pronađu novi dom i trajno rešenje.
– Bleki je bio predobar, mnogo mi je pomogao. Delili smo i dobro i loše. Primio me je sa ulice. Šalili smo se, družili, učio me je da sviram gitaru, jako sam ga zavoleo. Tretirao me je ga kao člana porodice i prijatelja. Ja sam u toj kući našao porodicu koju nikad nisam imao. Puno sam i naučio. Nakon tragedije, Blekica mi je sve što mi je ostalo. Ja drugu porodicu nemam i samo mislim o tome da budemo ponovo zajedno.
Porodica mi je do 23. godine bila dom u kom sam odrastao. Posle je dom postala ulica, gde sam se jako napatio, spavao na raznim mestima, promrzao, jesam mlad ali me sve kosti bole. Nekada nisam jeo po 4 dana, a onda nađem bilo koji posao, da se nešto istovari ili moleriše da tako gladan zaradim neki dinar i preživim – započinje za Luftiku Bogdan svoju ličnu ispovest.
Kuća je nedavno stavljena na prodaju, a Bogdan je morao da je napusti.
– Izbacili su me iz kuće, sređivao sam sve i spolja i unutra kad je Bleki nastradao. Sve sam sredio što su mi rekli. Neko bi se inače za to morao platiti. I po smrtovnicu što se stavlja na kapiju sam otišao. Čak su mi rekli da ne trošim struju i vodu jer nisam ni rod ni porod. Nemam gde, prihvatio sam, ni nije mi bilo teško da sve uradim. Sređivao sam i ranije, znaju to sve komšije.
Pre neko veče su me isterali po velikoj hladnoći. Kasnije su zvali da dođem po stvari pa su i njih bacili u taj kamion što je nosio sve. Video sam da Blekica nije imala ni hrane ni vode pa sam joj dao. Ja sam joj davao da jede a da ja nisam imao. Spavala je sa mnom. Plakao sam dva dana zbog svega što se desilo, iskreno. Gledam kako sebi da pomognem ali trenutno sam nemoćan. Bukvalno, da mi neko da šupu i da sređujem neko imanje, dvorište i kad bi Blekica išla ja bih bio srećan – priča za naš portal Bogdan.
Dimić navodi da bi bilo idealno, ako je moguće, da on i Blekica zajedno dobiju kućicu na održavanje.
– Ja nemam novaca da plaćam režije i stan. Spavao sam ispod Temerinskog mosta kada su me izbacili, ne pitajte kako je. Snađem se, odem i kod drugara ali to je uvek neizvesno, sve je to od danas do sutra. Tako i živim jer moram. Primam socijalno 5.000 dinara svaki mesec jer imam invaliditet prvog stepena, a to sam na ulici pokupio. Tako da nisam sposoban za teži fizički rad.
Duša me boli. Kad uspem nađem posao bar povremeno, jer sam i izmučen, smznut. A imam osnovnu školu. Evo sad farbam sa drugarom ograde i kapije, to sam našao trenutno. Kad su baš teški poslovi, građevina i to prihvatim, čovek kad nema radiće za 100 dinara. Na najtežim poslovima se unapred dogovorim i kažem da ne mogu da garantujem koliko će to trajati s obzirom na zdravlje i to kako sam primoran da živim. Faktički, treba mi duže vremena da se oporavim kada je težak rad, izmučeno mi je telo – objašnjava Bogdan svoju situaciju.
Kada bi mogao da ode negde na selo, da pomaže ljudima i radi koliko može i to bi mu mnogo pomoglo.
– U socijalnom mi kažu strpi se bar još godinu dana, mlad si. Gledam da dobijem stan da boravim u njemu. Kad pitam da li ću dobiti, ne znaju, moraću na komisiju. Nemam trajno rešenje. Taj stan bi recimo bilo odlično rešenje. Mogao bih polako da ‘dođem sebi’ i stanem na noge. Kada nemaš gde to je pakao i vučeš posledice.
Ja sam za pet godina, od kada sam otišao iz doma prošao kroz taj pakao. Dešavalo se radim za 200, 500 dinara. Za 1000 dinara ceo dan, po 16 sati. Sa ulice na posao, spavao po gradilištima, klupama, ispred crkve. Moram, ali gledam i ako radim sat vremena, ipak je moje. Važno mi je da mi ljudi koji me znaju kažu oštani samo pošten. Uvek se nadam, strpi se jer dok ne budeš imao svoje nećeš moći da napreduješ – iskreno kaže Dimić.
Da je moguće, govori, vratio bi se u dom, jer mu je jako teško nakon svega.
– Ja sam i tražio da odem, socijalni radnik kaže ne može, radno si sposoban. A kategorisan sam kao osoba sa invaliditetom, prvi stepen poteškoće. Kako i ne bih, od ulice, gladi, posledica hladnoće, neurednog života, izrabljivanja, svakodnevnog mučenja. Socijalna radnica mi ne da da idem da radim na građevini. Znači sve to jeste teško, ali moraš da spustiš i ponos i da prihvatiš sve. Nije samo meni, teško je svima.
Kad sam izašao iz doma imao sam 85 kilograma, sada imam 63. Ulica je horor i ako si fizički jak ona te lomi dok te ne slomi. Sve su to posledice, kažu drugari kao da si bio u logoru. A da ima kuća na održavanje, dvorište da me neko primi, i Blekica sa mnom – je sve što mi treba. To bih voleo da neko ponudi, ili bilo šta što bi moglo da mi pomogne da bude trajno i da imam mir. Ako Blekica i ja ne možemo da budemo zajedno molim ljude koji je udome da mi bar dozvole da je obilazim, jer mi mnogo znači – zaključuje za Luftiku Bogdan Dimić.
Ko zaista želi da pomogne Bogdanu na bilo koji način, može da se obrati na broj telefona: 063/189-54-64
Dodaj komentar