Ber Grils stigao u Srbiju i odmah pobegao u prirodu, zna da borbu sa sistemom ne bi preživeo

Ber Grils stigao je u Srbiju kako bi snimio novi serijal o preživljavanju u netaknutoj prirodi. Ova vest izazvala je obilje komentara na društvenim mrežama, a posmatrajući dovitljive opaske našeg naroda čini se da bi preživljavanje u divljini bio lakši deo posla za čuvenog Britanca.

Svi se pitaju kako bi jedan čovek, naviknut na lagodniji život u uređenom društvu preživeo urbanu srpsku sredinu. Lako se čovek u Srbiji oseti spremno, samopouzdano pa čak i srećno kada je okružen zelenilom, prekrasnim krajolicima, uz anđeoske cvrkute ptica i opijen svežim planinskim vazduhom.

Šume u Srbiji prepune su biljne hrane koja daje mogućnost preživljavanja, a to Beru može posvedočiti svaki starac ili starica koje će sresti po zabačenim krajevima naše zemlje. Dolazi Ber u zemlju čiji je narod svoja skloništa od osvajača tražio upravo po tim vukojebinama po kojima on sada snima svoje visokobudžetne emisije.

Taj gen preživljavanja kod Srba ne dopire iz davne, već iz vrlo bliske prošlosti. Pre manje od jednog veka, za samo jedan ljudski život mi smo se većinski prebacili u urbane sredine i postali deo velikog potrošačkog društva.

Dolazi Ber u zemlju koja je prošla albansku golgotu, istinit serijal o Gospodaru prstenova, koja je umirala i vaskrsnula svaki put kada je i sam Bog digao ruke od nje.

Dakle, Ber Grils bi imao više razloga da snimi pravi dokumentarac u kojem će intervjuisati stare ljude i posećivati muzeje, nego što bi mogao da izmisli nešto spektakularno drugačije i inovativno u smislu golog preživljavanja u srpskim gudurama. Razumljivo je jedino to, da te emisije nisu pravljene za naše tržište te se takav scenario može prodati prosečnom gledaocu sa britanskih stadiona, pabova ili jednostavno verujućem u kupoholičarski sistem čovečanstva.

Mnogo zanimljivije bi bilo gledati kako Ber prolazi kroz betonsku džunglu Beograda, Novog Sada ili Niša, kako se snalazi u Vranju ili Leskovcu, kako uspeva da ostane normalan u situacijama kada prevejani pojedinci pokušavaju da mu izvuku iz gaća poslednji cent.

Voleo bih ga gledati kako preživljava u dogovoru sa majstorima koji ga zavlače, obmanjuju i potkradaju dok mu popravljaju nešto po kući. Voleo bih znati kako prelazi neki od mostova u Beogradu u petak oko pet posle podne ili kako se kolima isključuje sa auto-puta na najbližem isključenju do svog podstanarskog stana.

Jako me interesuje kako njegov avanturistički duh preživljava na poslu od 9 do 5 ili kako mu stoje pelene u jednoj od novootvorenih fabrika jeftine radne snage. Ne mogu da zamislim njegov izraz lica kada shvati da ga svako jutro umiljato budi bušni auspuh gradskog autobusa bez klima uređaja umesto slavuja i drugih rajskih ptica na nekom od ljudi sterilisanog područja.

Kako bi mu se svideo i kako bi mu stomak podneo ukus buđavog hleba iz kontejnera, umesto proteinskih buba koje onako sa slašću žvaće u oko kamere? Toliko toga bi bilo zanimljivije da snimi Ber Grils kada već dolazi u ovu zemlju kontradikcije.

Zar ne bi bilo interesantno videti kako psihički podnosi svakodnevne državne udare, pretnje ratom i neizvesnost koju sistem usađuje u mentalni sklop svakoga od nas?! Voleo bih da vidim, takođe, kako mu samopoštovanje funkcioniše u zemlji gde se njegov rad, trud i kreativnost čitavog meseca vrednuju za novce koje jedan Britanac potroši na pivo sa drugarima u Londonu za samo jedno veče.

Kako njegov mozak procesuira informacije koje svakoga dana dobija sa svh glavnih medija u Srbiji, kada mora duboko da diše kako bi održao povezanost sa svojim umom pod naletom anksioznosti od silnog stresa koji je sveprisutan, zar to ne bi bio pravi izazov?!

Čuveno pitanje kako Ber Grils preživi mesec sa 35, 40, 45 hiljada dinara u Beogradu gde stan, bez računa, košta 30 hiljada i odgovor koji nikada neće doći. Znate li zašto? Pa nije lud. Zna da je misija nemoguća i mnogo je lakše pojesti samoniklu pečurku ili uloviti nešto u još uvek bogatim šumama Srbije nego raditi i zaraditi sebi pristojan život u gradovima i naseljenim mestima.

Voleo bih da je snimio kako izgleda borba sa divljim taksistima u Beogradu koji će ga prebaciti sa aerodroma „povoljno“ za sto evra. Voleo bih da vidim kako se Ber razmnožava sa svojom ženkom i obezbeđuje svom mladunčetu pristojno detinjstvo, kako ga maltretiraju za različite potvrde, vize i čuda kada ulazi u tu istu Britaniju kao nosilac srpskog pasoša.

Šta li bi Ber radio kada izađe na glasanje, a iz prikrajka ga posmatraju Zelje, Velje i ostali napredni prvoborci kako bi ga pogledom opomenuli da je slobodna volja zapravo ugrožena vrsta u našem habitusu? Kako li preživljava Ber nemilosrdnu borbu sa ekonomskim tigrom? Kako na kraju dana Ber sanja srpski san u 21. veku?

Ma… Toliko toga bih voleo da vidim u serijalu kako ovaj penzionisani specijalac preživljava ovaj specijalni život u Srbiji. Spisak je podugačak i vrlo verovatno beskrajan. Sve to oslikava ovdašnji nakaradni sistem i naše divlje društvo koje je, dragi Ber, mnogo veći izazov nego pitoma srpska priroda.