Uprkos protestima i upozorenjima stručnjaka, počela gradnja metroa na Makišu. Pored depoa za budući metro, beogradsko vodoizvorište će ugroziti i kompleks poslovnih i stambenih zgrada.
Ranije je na čitavom području Makiša gradnja bila zabranjena, ali je na osnovu studije Instituta „Jaroslav Černi“ ta zona sužena i tako omogućena gradnja koja može ugroziti snabdevanje Beograđana pijaćom vodom. Slična opasnost preti i Surčinskom polju, na kojem vlast planira nacionalni stadion.
Poslednje decenije 19. veka, sa oko 40.000 stanovnika, Beograd je još važio za „varoš“ koja je imala težnju ka modernizaciji. Put ka Evropi značio je i postojanje jednog modernog sistema za vodosnabdevanje, što se pred srpske geologe postavilo kao ozbiljan zadatak. Zajedno sa inženjerom Oskarom Smrekerom, domaći geolozi, poput Svetolika Radovanovića, istraživali su prostor gde je najpogodnije formirati izvorište.
Nakon brojnih stručnih analiza i istraživanja, odabrali su ono najperspektivnije – Makiš. Prateći model bečkog vodovoda izgrađenog 1876, Beograd je skoro dve decenije kasnije, 1892. dobio svoje prvo izvorište podzemnih voda, ujedno i prvo ove vrste u Srbiji za centralizovano snabdevanje stanovništva.
Danas, stanovnici milionskog Beograda piju, osim podzemne, prerađenu savsku vodu, kao i onu „mešanu“. Кako objašnjava hidrogeolog i penzionisani profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu Zoran Stevanović, zbog opadanja kapaciteta takozvanih reni bunara, koji su korišćeni u vodosnabdevanju, i očekivane ekspanzije grada, osamdesetih godina prošlog veka je počeo da se vrši pritisak za uvođenje sistema za preradu rečne savske vode.
– Od tada je savska voda u našim čašama, bar kada govorimo o polovini potrošača u Beogradu. Druga polovina pije i dalje podzemnu ili ’mešanu’ vodu, pošto je sada napravljen takav sistem da jedna drugu sustižu u postrojenju u Makišu. I mi imamo tu vodu koja je slabijeg kvaliteta. Ona je sanitarno potpuno ispravna, kontroliše se uredno i redovno, ali to više nije ona voda koja je prirodno prečišćena u vodonosnim slojevima i zahvaćena bunarima – objašnjava profesor Stevanović.
Prvi „napad“ na ovo vodoizvorište desio se upravo ranih osamdesetih godina, nezgodom na ranžirnoj stanici za kretanje teretnih vozova. Te 1984. nekoliko vagona se prevrnulo i iz njih je iscurila jedna veoma opasna supstanca, ksilol. Pokušali su da 45 tona ksilola saniraju, i delom su uspeli u tome.
Međutim, on je krenuo kao balon kroz podzemlje da gravitira ka reni bunarima. Postojali su navodi da ksilol nije stigao do bunara, ali posle toga nije ni vršeno merenje njegove koncentracije. A zna se da je bilo šta, što se radi na prostoru Makiša, potencijalno opasno za ove reni bunare.
Sa „napadima“ se ni posle toga nije stalo. Aktuelno pitanje izgradnje metroa na Makiškom polju, kao predvorja za podizanje novog naselja, dalo je povoda za brigu – šta će biti sa najbitnijim beogradskim vodoizvorištem?
Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ uradio je 2013. studiju Podzemne i površinske vode vodosnabdevanja Grada Beograda. Ta studija predstavalja osnov Elaborata o zonama sanitarne zaštite, koji je usvojilo Ministarstvo zdravlja godinu dana kasnije i na osnovu njega donelo Rešenje o određivanju zona sanitarne zaštite na administrativnoj liniji grada Beograda, čime su one izmenjene.
Кako stoji u istraživanju u okviru projekta „Кa kolaborativnom upravljanju”, nove granice su unete u Plan upravljanja vodama sliva reke Save (2014), čime je omogućena i legitimisana intenzivna izgradnja područja.
Sporno u vezi sa studijom bila je nepoznanica kako je došlo do ideje za njeno iniciranje, ali i to što je ostala nedostupna javnosti sve do javnog uvida u Plan detaljne regulacije dela Makiškog polja.
Dodaj komentar