Potresna priča o siročetu iz bolnice u Beogradu otopiće i najhladnija srca

Vest da je neko dete ostavljeno, bačeno ili napušteno, dobro nam svima protrese um i natera nas da se zapitamo – kakav je to čovek, majka ili otac koji može uraditi tako okrutnu stvar?

Potom usledi pitanje i da li svako od nas može da bude roditelj? Na kraju se ipak sve svede na to – kako će to dete dalje samo? Usvojiće ga ili uzeti na hraniteljstvo, ali šta je sa traumama koje će nositi celog života, jer je ostavljeno.

Poslednji u nizu ovakvih slučajeva je i incident koji se dogodio pre nepunih mesec dana u Žarkovu, kada je majka tek rođenog sina bacila u kontejner.

Dečak je, na sreću pronađen, a danas je u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu saopšteno da će njena kazna iznositi najviše pet godina zatvora, umesto 10 ili 40.

Razlog takve odluke su rezultati veštačenja koji su utvrdili da je ona patila od postporođajne depresije.

Novinarka Tatjana Sikima je na svom Fejsbuk profilu podelila veoma potresnu priču iz bolnice u Beogradu.

Ono što je doživela u zdravstvenoj ustanovi u Beogradu i dete najbolje opisuje sa kakvim se nevoljama ostavljena deca susreću odmah nakon što im roditelji zauvek kažu zbogom.

„Beograd, leta Gospodnjeg 2019.

Na odeljenju je pedesetak dece, sobe su boksovi između kojih je staklo.

U svakoj sobi 4-5 dece. Sa majkama.

U jednom boksu u koji gledam iz druge sobe u krevetiću je beba.

Devojčica, možda nekih sedam meseci.

Sama, oko nje su igračkice, plišane. U roze pidžamici.

Svetla, svetla kosa. Krupne smeđe oči, kao u laneta.

Kako je pogledam, kroz staklo, ona mi pruža ručice iz onog krevetića, gleda me pravo u oči i smeje se osmehom najlepšeg letnjeg dana.

Nije to onaj osmeh koji imaju bebe, usputan, slučajan, to je osmeh neopisive radosti, kao da zvončići zvone, kao da hor malenih glasova peva u nekom vrtiću odu radosti.

Kako koja sestra uđe u sobu, ona se sve pokušava pridići, onako malecna, pa im širi ručice, a osmeh…osmeh je neizreciv.

Nikad u životu nisam videla tako lep osmeh.

To je cvetna leja u proleće, to je dan bez ijednog oblačka, to je vedro jutro, julsko, negde u rascvetaloj gori, i neki zečić, i livada, i leptirići, i rosa nekog maja, i ljubičice koje mirišu daleko, daleko…

Sestra je, svaka, uzima u ruke pa je ljube, ljube.

A ona ih sve dodiruje ručicama, ispituje im lica, jagodice prstima, spušta im glavu na ramena, umiljava se i smeje se…bože, kako se to dete smeje!

Posle, opet, niko ne dolazi.

I kad ostane sama, nastavlja da se igra onim igračkicama.

I sve grabi tuđe poglede.

Pa ih nagrađuje tim osmehom, bistrom vodom planinskih izvora kad topi se sneg niz dovratke neba, u sunce, u sunce!

Došlo je i vreme poseta, bebi i dalje niko ne dolazi.

Mladi lekar, tridestak mu je godina, ulazi u sobu, pregleda je, pa je uzima u naručje i dugo, dugo ziba.

A ona mu uplela ručice u lice, prepoznaje ga, iskri, iz nje sve iskri!

Opet je sama, gledamo se kroz staklo.

Kako joj mahnem, ona se ozari.

Svaki mi je pogled darovala osmehom koji razbija svaki atom u duši, leči, peva, miluje…

I druge mame u sobi sad već primećuju da je beba izvor čiste radosti pa joj i one mašu.

Taj osmeh, bože taj osmeh!

Jedna od sestara ulazi u sobu pa je usput pitam odakle je beba, da li joj dolaze roditelji.

Kaže sestra, beba je ona beba što su je pre par meseci našli u smeću.

Tu je stigla iz Zvečanske, iz doma za napuštenu decu.

Imala je nekoliko komplikovanih operacija.

I niti jedan jedini put nije zaplakala.

Juče, pišući onu priču o Zdenki, pomenula sam, ne znajući da ću ovo doživeti danas, kako siročad nikad ne plaču.

Danas sam prvi put u životu to videla.

Kaže sestra, kojoj je četrdesetak godina, od toga je polovinu na tom odeljenju gde dolaze uglavnom najteži slučajevi iz cele Srbije, često i regiona, i beogradska deca, kaže da ne pamti ovakvo dete, tako puno radosti, sreće, tako drago, umilno, takve zagrljaje, takav osmeh.

Bože, šta je to tako crno u ljudima?

Šta se to prelomi u čoveku da ostavi bebu u smeću?

Ne mogu biti ni ljuta.

Ne može se to izreći.

Sutra ću je opet videti.

I mislim, mislim da se taj osmeh nikad ne može zaboraviti.

Niti se od ovog može ikada ozdraviti.“, napisala je Tatjana.