Jutro, pola sedam, Novi Sad pod maglom, tezge na Futoškoj pijaci tek počinju da se pune, ali ona je već spremna – baka Vera. Gledam je kako račvastim prstima slaže luk, polako i nekako nežno. Prethodno ga očisti od viška kore, uredi ga, pa ga lepo postavi kao na pijedestal. Jaja je već poređala. I kutije su spremne. Jaja su kod Vere 16 dinara – lepa, krupna, domaća. Luk je 80, isto domaći. Pokreti su joj spori, teško se kreće, ali su joj oči vesele, zelene. Lice joj je naborano, ali milo dok kroz topli osmeh izgovara „Izvoli dušo“.
Ime joj je Veronika Dostan, rođena je 1935. godine u Bačkom Gradištu i najstariji je prodavac na Futoškoj pijaci. Pijaca joj je druga kuća, jer je od svojih 87 godina, ovde provela punih 59.
– Ja kao da živim na pijaci. Dođem u pola sedam, a odem u četiri popodne. Kad dođem kući, odmah zaspim od umora. Došla sam na pijacu 23. decembra 1963. godine i do sad nisam prestajala da radim. I kad sam bila bolesna, dolazila sam – priča za Luftiku baka Vera.
Da ne radim, umrla bih
Na pijaci se razgovara, a to je lek za mnoge boljke. Preživela je Vera, zahvaljujući pijaci i najteže trenutke u svom životu – smrt ćerke.
– Kada mi je pre devet godna umrla ćerka, htela sam da prestanem da radim. Nisam želela više da dolazim na pijacu. Međutim, moja doktorka mi je rekla da se vratim, jer ako prestanem da radim, misliću samo na moju tragediju i umreću. I tako sam se vratila i evo me još ovde – setno govori i dodaje da joj je i muž umro pre 20 godina.
S ponosom ističe da ima još jednu ćerku i unuku, ali i da je ponosna prabaka.
– Moja unuka u Bačkom Gradištu je rodila u petom mesecu trudnoće blizance, dečake Petra i Pavla. Hvala Bogu preživeli su i sada su dobro – krsti se pobožno dok govori o mališanima.
Kupila kola od dobitka na sportskoj prognozi
Dok je slušam i gledam, razmišljam u čemu leži snaga i životna energija baka Vere. Da li u toj blagosti, nečemernosti, radu ili sitnim radostima koje čine svaki život podnošljivijim. Hobi joj je kaže fudbalska prognoza.
– Pratim fudbal i igram sportsku prognozu. Neki dan sam pogodila da će na utakmici Partizan – Nica pasti 3 gola. Tako sam pre dosta godina, dok je još bila Jugoslavija, osvojila svih 10 pogodaka i dobila 18.000 maraka. Od tog novca kupila sam auto – golf, koji sam vozila sve do unazad 5 godina. Sad više ne vozim – kaže naša sagovornica.
Neću propasti za 10 jaja
Na pijaci se mogu sresti razni ljudi. Nagledala se baka Vera svega za sve te godine za tezgom.
– Neki dan mi je došla žena i kaže: „Izvinjavam se, ja juče nisam platila“. Ja kažem: „ Jeste, sećam se“, a ona me pita što joj nisam rekla. Pa nisam htela da je sramotim i da vičem za njom. Neću propasti za 10 jaja. Međutim, žena se posle setila da nije platila. Žurila je, ali je zato došla sutra. Ali ima i ljudi koji hoće da prevare. Tako jedan čovek od 60 godina, drži 2.000 u ruci i ja mu vraćam kusur, ali on ne pušta tih 2.000, već ih vraća u džep, a posle kaže da mi je dao novac. Svega ima – priča naša sagovornica.
Komšije na pijaci
Baki Veri je Futoška pijaca druga kuća, pa su joj tako i komšije za susednim tezgama, kao prave komšije za koje ima samo reči hvale.
– I levo i desno, komšije su divni ljudi. Mogu ostaviti i novac i robu, njima na čuvanje. Jako su pošteni i lepo se slažemo. To je jako važno, da se lepo slažemo,jer provodimo zajedno čitav dan – iskrena je Vera.
Njena komšinica za susedno tezgom Vesna, potvrđuje šta Vera kaže i dodaje.
– Kad god nam je teško na pijaci ili smo umorni ili nam je dosta svega, samo jedni drugima kažemo: „ Kako može Vera“ i odmah nam je lakše.
Ceo moj život je Futoška pijaca – tu sam 40 godina, tu sam se zaljubila, tu sam i danas
Dodaj komentar