BBC Magazin Srbija

Nišlija 50 godina ide stopom na koncerte po Evropi da nahrani dušu (FOTO)

Postoje ljudi koji žive za muziku i putovanja. Oni kojima se čitav život promenio kada su čuli prve gitarske rifove omiljenog benda i koji su sebi zacrtali svojevrsnu misiju da pogledaju uživo sve svoje heroje sa vinila.

I to ne bilo kako, već isključivo autostopom – najjeftinijem i najuzbudljivijem načinu putovanja, koji vam omogućava da upoznate ljude i kulture drugih zemalja, steknete poznanstva za ceo život i doživite neverovatne avanture.

Jedan od njih je Dragan Aranđelović Arči, šezdesetdevetogodišnji Nišlija, koji se pelcerom rokenrola zarazio još u hipi eri, dok je svoje omiljene ploče vrteo čitajući Džeka Keruaka. Taj duh slobode i želja da putuje stopom nije ga napustio ni danas.

Držao je kultnu muzičku prodavnicu u svom gradu, „Hepi Haus“, a radio je kao novinar brojnih niških radio i TV stanica. Njegove reportaže sa koncerata objavljivali su listovi Danas i Grafit.

Arči prodavnica muzike
Foto: Privatna arhiva / BBC

Počeo da stopira početkom 70-ih

„Zovem se Dragan i april je 1976. godine. Imam dvadeset tri godine i pet godina iskustva u autostopu“, započinje Dragan knjigu „Kako sam autostopom stigao do Ginisa“, zbirku priča o odlasku na koncerte nekih od najvećih rok muzičara, i to samo uz pomoć podignutog palca.

U osamnaest priča, koliko se nalazi u prvom izdanju ove knjige, Arči je sakupio neke od njegovih najzanimljivijih avantura sa (auto)puteva bivše Jugoslavije, Evrope i Amerike, kao i sa koncerata kultnih muzičara poput Nila Janga, Boba Dilana, Brusa Springstina, Keta Stivensa, Stinga, Santane, bendova Rolingstons, Jes, Menik Strit Pričers.

Zapravo, teško je nabrojati sve izvođače koje Arči pominje u knjizi.

Ako se setite nekog rok koncerta, od početka sedamdestih pa do danas, održanog u Jugoslaviji ili u nekom od većih evropskih gradova, velika verovatnoća je da je i Arči bio u publici.

Nijednom nije zakasnio na koncert na koji je krenuo

A ako je bio, gotovo sigurno je do tamo došao autostopom.

– U kolekciji imam između 250 i 270 karata sa raznih koncerata. Ako računam i one ozbiljnije domaće koncerte na koje sam ušao bez karte, cifra sigurno prelazi 400 – kaže Arči za BBC.

Tvrdi da je rođen pod srećnom zvezdom, barem što se autostopa tiče.

Dokaz za to je što za pedeset godina, koliko iznosi njegov stoperski staž, nijednom nije zakasnio niti propustio koncert.

– Nijedan jedini put. Dva puta sam čekao malo duže, ali prosečno vreme zaustavljanja vozila mi je oko petnaest minuta – kaže on.

Pandemija korone bila presudna da napiše knjigu

Kako sam navodi u uvodu knjige, dugo nije imao nameru da piše o autostopu.

Za njega je to bila uobičajena stvar, hobi koji su on i njegovi prijatelji praktikovali ili prosto način na koji su, dugi niz godina, živeli.

Međutim, posle gostovanja na tribini koju su organizovali Mladi ambasadori iz Niša – na koju je pozvan da govori upravo o iskustvu stopiranja – i izuzetno pozitivnih reakcija publike, shvatio je da je filozofija autostopa za mnoge velika nepoznanica.

A mnogi prijatelji počeli su da ga ubeđuju da priče sa tih putovanja zaslužuju da budu sačuvane u pisanoj formi.

Kada je nastupila pandemija korona virusa, Arči više nije imao izgovora.

Došlo je vreme da se sedne pred tastaturu i napiše priče sa asfalta i prenese utiske sa koncerata.

Na nešto više od dvesta strana stalo je pedeset godina stopiranja, praktičnih saveta za one koji se odluče na ovakav vid putovanja, priča o strašnom susretu sa kombajnom, izgubljenim torbama i Ginisovom rekordu.

A sve te priče imaju za cilj da što bolje predstave Arčijevu filozofiju autostopa.

Filozofija autostopa ukorenjena u hipi kulturi

Gotovo svaka priča počinje na poznatoj Komrenskoj raskrsnici u Nišu, mesta na kome bi Arči, tradicionalno, liznuo palac za sreću, podigao ga visoko i čekao da ga neko pokupi.

Objašnjava da je počeo da stopira inspirisan hipi kulturom s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka.

– Mi smo pokušavali da kopiramo hipike, a autostop je bio način putovanja hipika. To smo viđali u filmovima poput Goli u sedlu (Easy Rider) i u romanima Džeka Keruaka i sličnih pisaca koji su se bavili tom tematikom. Tako smo shvatili da čovek može vrlo lako da se prebaci od tačke A do tačke B, a da pritom upozna masu ljudi i lepo se provede – kaže Arči.

Glavna fora je u „osećaju“, objašnjava.

– U osećaju slobode koji čovek u tom trenutku ima – kada izađe na put i podigne palac. Zatim, taj huk vozila koja prolaze pored tebe, miris benzina i asfalta, i povetarac, bilo od vetra ili od kamiona koji prođe pored vas – objašnjava on.

Pored slobode, u mladosti bio ključan i materijalni faktor

Međutim, kako kaže, autostop mnogim mladima u Jugoslaviji sedamdesetih nije bio privlačan samo zbog hipi kulture koja je dolazila sa drugog kontinenta, već je postojao još jedan faktor.

– To je bilo vezano i za materijalna sredstva – objašnjava Arči.

Prosto, otići do Italija ili Holandije, vozom, autobusom ili drugim, zvaničnim, prevozom nije bilo tako lako.

– Nije da se nije imalo para, ali da ja pomenem tada mojim roditeljima „Hej, hajde da mi date pare da idem u Holandiju“, nije bilo šanse – kaže on.

Ali činjenica da Arči i dan-danas stopira, iako mu novca za gorivo ili karte ne nedostaje, dokazuje da finansijski faktor nije presudan kada je u pitanju autostop.

Uostalom, ili se primite na tu filozofiju ili ne.

Prosto je.

Stopiranje mu se uvuklo pod kožu

– Samo onaj koji nikada nije putovao autostopom ne može da shvati tu filozofiju. Ako vas služi sreća – idete, putujete. Ako ne – ništa, čekate drugu priliku – kaže on.

Iako to zvuči kao preveliki rizik, Arči nas uverava da „uvek neko mora da stane“.

Stoper hipik
Foto: Privatna arhiva / BBC

Iako su neki motivi u knjizi stalno prisutni, poput Arčijeve brade ili crvenog ranca na leđima, na početku ga vidimo kao mladog čoveka, koji, iako širokih vidika, možda nema puno znanja i iskustva.

Kako okrećemo stranice, upoznajemo sve svestraniju i obrazovaniju osobu, ali i sve iskusnijeg autostopera.

Propuštena prilika za slikanje sa idolom bio signal da mora da nauči engleski jezik

U knjizi detaljno opisuje trenutak kada je shvatio da mora da nauči engleski jezik.

Posle koncerta Keta Stivensa, jednog od njegovih idola, u Ljubljani 1976. godine, Arči je sedeo u holu hotela Lav.

Kako i zašto je tamo dospeo je potpuno druga, i zanimljiva, priča, ali u jednom trenutku se na fotelji pored njega stvorio niko drugi do Ket Stivens.

Posle potpisivanja postera i kratkog razgovora na nespretnom engleskom, pojavila se i Stivensonova tadašnja devojka Peti D’Arbanvil.

Peti je pitala Arčija da li želi fotografiju sa Stivensom, što je on odbio, jer nije razumeo pitanje.

Kada je, posle nekog vremena, shvatio kakvu grešku je napravio, rešio je da nauči engleski po svaku cenu, svestan da će mu trebati u ovakvim situacijama, a naročito na autostopu.

Ima funkcionalno znanje brojnih jezika dovoljno za stopiranje

– Nisu svi koji primaju autostopere poznavaoci svetskih jezika – ističe Arči.

Engleski je vremenom naučio, najviše preko muzike i filmova, ali je usput učio i praktični autostoperski jezik.

– Nemački sam znao iz škole, ali sam se trudio da na francuskom, italijanskom, holandskom i drugim jezicima naučim osnovne fraze vezane za autostop ‘dokle idete’, ‘gde možete da me ostavite’ i slično – objašnjava on.

Za sebe ne može da kaže da je poliglota, ali svakako poseduje „funkcionalno znanje jezika za putovanje autostopom“.

Poenta u avanturi, ne u besplatnom prevozu

Godina je 1982. i Arči se sa kumom Zokom uputio na koncert Stounsa u Beču.

Samo što su izašli na Komrensku raskrsnicu, zaustavio se srebrni mercedes.

Kada su rekli vozaču da idu na koncert u Beč, odgovorio im je da upadaju i da će ih odbaciti do odredišta.

Idealan scenario, pomislio bi verovatno svako. Ali Arčiju nešto nije dalo mira.

Izašli su kod Slavonskog Broda i tu ustopirali drugo vozilo.

Nikakav problem nije bio sa prvim vozačem.

Bio je dosta ljubazan, čak im je i dozvolio da voze mercedes, ali Arči tvrdi da je bilo „previše dosadno“.

– Ako vas neko primi i vozi vas od Niša do Beča, to je isto kao da ste seli u voz ili autobus, samo je ovo džabe. Imate nekoliko sati vožnje i priče sa jednom osobom, a to nije ništa posebno. Štos je u tome da uživate, upoznajete ljude, običaje – objašnjava on.

Dodaje da je, u godinama koje su usledile, imao i dosta dugačkih vožnji ali da bi, kada se tako osećao, „prekidao vožnje i nastavljao sa nekim drugim“.

Bez toga je, očigledno, dosadno.

Posredno učestvovao u obaranju Ginisovog rekorda

Uzevši u obzir naziv knjige, neko bi pomislio da je Arči, odlaskom na koncerte autostopom, uspeo da obori Ginisov rekord u toj oblasti.

Iako to, nažalost, nije slučaj, ovaj Nišlija je ipak postao deo jednog zanimljivog rekorda.

Kada su se vraćali iz jedne, doduše bezuspešne, potrage za muzičkom linijom u Holandiji 1984, Arči i njegov kum Tane – u knjizi se pojavljuje više kumova – ustopirali su, ispostaviće se, krajnje zanimljivog vozača teget pasata.

Vozač je bio Diter Veš, Nemac koji se nameračio da postigne Ginisov rekord po broju primljenih autostopera.

Kaže da mu prvo nisu verovali kada je rekao koji rekord pokušava da obori.

Međutim, Diter im je samo rekao da otvore kasetu ispred suvozačevog sedišta i pogledaju u prepune rokovnike sa spiskom imena.

Arči i Tane su mu bili 6235. i 6236. autostoperi koje je povezao.

Obojica su se upisali u rokovnik uz ostavljanje prikladnih suvenira i kontakta, za slučaj da Ditera put nekada odvede u Niš.

– Mislim da je bila sudbina da baš nas dvojica ustopiramo Ditera Veša – kaže Arči.

U tom trenutku, on je već imao 13 godina autostoperskog staža, i dodaje da je „redno bilo da se tako nešto veliko desi“.

– Sve vožnje pre toga su bile, uglavnom, obične vožnje, vozili su me obični ljudi. Ali kada je došlo do toga da me vozi čovek koji se trudio da postigne takav rekord, to je za mene bilo frapantno – objašnjava on.

Ponovni susret sprečila pandemija

Ginisov rekorder i Arči su se umalo sreli ponovo, i to prošle godine.

– Hteli smo da ga dovedemo na promociju knjige, jer je naziv vezan za njega, kaže i dodaje da je saznao da Veš i dalje skuplja stopere, iako je uspeo da obori rekord. Ušao je u Ginisovu knjigu rekorda, ali ima za cilj da dođe do određene cifre koja njemu nešto znači. Malo više od deset hiljada – kaže Arči.

Arčijev izdavač je od Gete instituta dobio odgovor da bi „gospodin Diter najverovatnije došao i da nije nikakav problem da on dođe u Srbiju, ali da bi ga, zbog pandemije korone, čekala dvonedeljna izolacija po povratku u Nemačku“.

Tako je privremeno odustao od ove ideje, ali nakon što se epidemiološka situacija sada popravila, kaže da će ponovo pokušati da ugosti Ditera Veša.

Ostatak teksta možete pronaći na ovom linku.

Izvor: Uroš Dimitrijević za BBC na srpskom

Neobične i neponovljive priče srpskih auto-stopera

Luftika #

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

2 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap