Film Magazin

Čovek koji je napisao „Kuma“ odrastao je u getu, kockao se do smrti, a nije upoznao nijednog mafijaša

kum
Foto: Profimedia

Davne 1972. počeo je da puni bioskopske sale širom sveta, a 24. marta ove godine jedan od najslavnijih filmova svih vremena, prvi Kopolin Kum, proslavio je 50. rođendan.

Autor knjige prema kojoj je snimljeno kultno ostvarenje, Mario Puzo, tek je u 45. godini doživeo slavu. Pre toga je jedva izdržavao suprugu i petoro dece, a najveća strast bila mu je kocka, piše Stil.

Kad je sredinom 60-ih krenuo da piše svoje najpoznatije delo, Puzo je to radio preko volje i bez velikih očekivanja, nesvestan da stvara novi kulturni fenomen. Premda je za prethodna dva svoja romana dobio sjajne kritike, malo se od tih pohvala pretočilo u njegove džepove. Bilo mu je 45 godina, imao je ženu i petoro dece, grcao je u dugovima, patio od dijabetesa i srčanih tegoba te bio uveren da je njegovoj književnoj karijeri došao kraj. A onda je od izdavača dobio ponudu koju nije mogao da odbije: da za mizernih 5.000 dolara napiše roman o italoameričkom organizovanom kriminalu. Iako rođeni Italoamerikanac, Puzo o toj temi nije imao pojma. Prikupljao je građu kopajući po bibliotekama i novinskim arhivama, slušajući priče svoje majke, prisluškujući razgovore po kockarnicama u Las Vegasu i puštajući mašti na volju.

Ponuda koja se ne odbija

– Sram me je da priznam da sam “Kuma” napisao isključivo zbog novca i isključivo na temelju istraživanja. Dobro sam poznavao svet kocke, ali nikad nisam upoznao pravog gangstera. Sreo sam ih nekoliko tek nakon što je knjiga bila objavljena. Jako im se svidela, ali kategorički su odbijali da poveruju da nikad nisam bio član podzemlja. Bilo bi mi bolje da sam mafijaš, jer pisanje je težak posao, ispričao je jednom Puzo.

Mafijaški pokajnik Salvatore Gravano zvani Bik, koji je na duši imao 19 ubistava, bio je veliki obožavatelj “Kuma”, jedan od onih koji su bili uvereni da Puzo ništa nije izmislio.

– Ako mu neko nije pomagao, onda je stvarno genijalac, rekao je Gravano u jednom intervjuu.

– Možda je to bila fikcija, ali za mene je to bio naš život. Atmosfera, način govora… naš život zaista je izgledao kako ga je on opisao. Da li se sećate scene kad je Majkl koknuo dilera i policijskog kapetana? Tako sam se ja osećao kad sam prvi put ubio čoveka, kazao je.

Mario Puzo rodio se 1920. u neuglednoj i zloglasnoj njujorškoj četvrti Hels kičen, u brojnoj porodici migranata iz Napulja. Kad mu je bilo 12 godina, njegov otac Antonio Puzo, radnik na njujorškoj željeznici, oboleo je od šizofrenije pa su ga strpali u ludnicu. Antoniova supruga Marija ostala je sama s njihovo sedmoro dece, koju je često dovodila u red drvenom policijskom palicom. Puzova sećanja na detinjstvo obojena su mračnim tonovima:

– U odraslima oko mene nije bilo veselja, šarma, ljubavi i razumevanja, samo grubosti, vulgarnosti i svađa. Još kao dete plašio sam se da ću postati poput njih, a želeo sam da budm bogat, slavan i srećan, gospodar svoje sudbine, govorio je.

Maštao je o tome da će svoje snove ostvariti kao pisac, što njegova nepismena majka Marija Le Konti Puzo, žena s nogama čvrsto na zemlji, nipošto nije odobravala. Svetu ne trebaju pesnici, nego železničari, smatrala je signjora Puzo, pa je Mario nakon srednje škole kraće vreme radio na njujorškoj železnici kao pomoćni skretničar.

– Kao da su me bacili u pakao, govorio je kasnije o svom prvom radnom mestu, od kojeg ga je spasio Drugi svetski rat.

Domovini je služio na ratištu u Nemačkoj, gde se zaljubio u zgodnu nemicu Eriku Broske. Posle rata dobio je vojničku stipendiju za studije kreativnog pisanja. Venčao se 1947. s Erikom i potom zaposlio kao činovnik u oružarnici Nacionalne garde na Menhetnu.

Prvi roman “Dark Arena” objavio je 1955, devet godina kasnije i drugi “The Fortunate Pilgrim”. U međuvremenu je sporadično radio kao novinar te pisao knjige za decu i šund trilere za razne muške magazine. Slabo je zarađivao i još manje donosio kući, jer je robovao poroku kocke. Poker, rulet i klađenje na konjskim trkama svako bi ga malo bacili na kolena, a pridigao bi se tek toliko da ponovo zakocka novac posuđen od prijatelja, rodbine i kamatara.

Spas u mafijaškom romanu

Avans za roman “Kum” u tom mu je trenutku bio slamka spasa, ali nije bio naročito zadovoljan kvalitetom rukopisa što ga je 1968. isporučio izdavačkoj kući GP Putnam’s Sons. Kako bi proslavio završetak iscrpljujućeg četvorogodišnjeg rada na romanu, poveo je porodicu na putovanje u Evropu i zbog te ekstravagancije još dublje utonuo u dugove. Dok je galantno trošio po Londonu, Kanu, Monte Karlu, umirivao je savest kalkulacijama da će se prodajom kuće izvući iz bankrota.

Nije ni slutio da će njegova brutalna hronika gangsterskog života, objavljena 10. marta 1969, postati bestseler s više od 21 milion prodatih primeraka. Puzu je to donelo zaradu veću od milion dolara.

Trošio je taj novac podjednako brzo kao što je dolazio, a najveća mu je finansijska greška bila što je filmska prava na “Kuma” prodao Paramauntu za samo 50.000 dolara. Nakon što je roman postao književni hit neslućenih razmera, filmski studio Paramaunt angažovao je Puza da svoju knjigu adaptira za veliki ekran. Rekli su mu da će to biti niskobudžetna produkcija i da, skladno tome, ne očekuje visok honorar. Obećali su mu i 2,5 posto od eventualne zarade filma kao i pravo da učestvuje u procesu podele uloga.

Puzo je pristao. Još dok je pisao “Kuma”, u ulozi glavnog junaka – okrutnog i harizmatičnog don Vita Korleonea – pred očima je imao Marlona Branda, kojeg je Holivud tada već bio otpisao kao trajno oštećenu glumačku robu. Puzo i reditelj Fransis Ford Kopola ipak su insistirali na problematičnom Brandu, a producenti su zauzvrat hteli Roberta Redforda u ulozi donovog sina Majkla.

Ta im ideja, srećom, nije prošla. Kopola i Puzo harmonično su sarađivali na pisanju scenarija i izboru glumaca, sve dok se nije pojavilo ime Al Paćina. Piscu se činilo da taj nizak, gotovo anoniman glumac koji ne razumije lik Majkla Korleonea, ali Kopola je tu bio nepopustljiv, tako da je i Paćino upao u ekipu. Naknadno se Puzo posuo pepelom po glavi priznavši da je Paćinova izvedba zaista bila savršena, pravo umetničko delo.

Budući da ga samo snimanje filma uopšte nije zanimalo, Mario Puzo retko se pojavljivao na setu “Kuma”. Pogledao je sirovu verziju, izneo svoje mišljenje i pokupio svoj ček. Početkom 1972. film je bio spreman za premijeru i svi koji su ga stvarali kao na iglama su iščekivali što će reći publika. A publika se nije mogla zasititi “Kuma”.

Scena s konjskom glavom pod posteljinom, ponuda koja se ne može odbiti, konstatacija da advokat s aktovkom može ukrasti više nego stotinu ljudi s pištoljima, pevač Džoni Fontejn kao karikatura Frenka Sinatre i drugi prizori iz tog antologijskog filma ušli su u leksikone popularne kulture, a Mario Puzo više nije morao da brine o novcu. Njegov mali postotak od profita filma konstantno mu je donosio velike dividende. Uz to je s Kopolom podelio Oskar za najbolju scenarističku adaptaciju književnog dela. Oskara je dobio i Marlon Brando, maestralan u ulozi poglavara zločinačke porodice. Puzo je u lik don Korleonea ugradio mnogo toga što je pozajmio od svoje majke.

Surovo detinjstvo

-Kad god je Kum otvorio usta, u sebi sam čuo glas svoje majke. Bila je divna, zgodna žena, ali prilično nemilosrdna osoba. Nakon što je njen prvi muž poginuo u nesreći, dobila je malu novčanu odštetu, ali pokrenula je glasine da se obogatila kako bi privukla nove prosce. Tako se udala za mog oca. Kasnije je moj otac zbog šizofrenije završio u ludnici. Kad su hteli da ga puste kući, moja majka je odlučila da ga ipak zadrže u ustanovi, jer bi porodici bio samo teret. To je čista mafijaška odluka. Moja sestra, voleo sam je, ali znala je da bude okrutna kao mafijaški konseljere. Jednom kad je moj brat iz škole doneo loše ocene, razbila mu je flašu mleka o glavu. Kad sam ja nakupio loše ocene, toliko sam sam se plašio sestrine reakcije da sam učiteljici zapalio sto gde je držala dnevnik. Evakuisali su celu školu, pričao je Puzo.

Kako je vreme prolazilo, a Kum sticao sve više poklonika, Puza su sve češće kritikovali da je njegovo delo moralno neprihvatljivo zato što veliča mafiju i zločine počinjene u ime porodice. Do kraja života morao je da ponavlja da mrzi nasilje i da nema simpatija prema kriminalcima.

Popularnost svoje knjige i filma tumačio je razočaranjem u američki pravosudni sistem i čežnjom za izgubljenim porodičnim vrednostima.

Nastavio je da piše knjige o organizovanom kriminalu (“Sicilijanac”, “Posljednji Don”, “Omerta”) i filmske scenarije (dva nastavka “Kuma”, dva nastavka “Supermana”…). I dalje je obilazio kockarnice u Las Vegasu, ali više nije morao da pozajmljuje da bi kockao. Bio je bogat, slavan i gospodar svoje sudbine, sve ono o čemu je sanjao još kao dečak iz geta. Njegova supruga Erika preminula je 1978. od raka dojke, a on je nastavio da živi sa Kerol Đino, ženom koja je negovala bolesnu Eriku. Pisao je do poslednjeg daha: tek što je završio roman “Omerta”, izdalo ga je srce. Mario Puzo, pisac koji je na žaru borbe za golu egzistenciju iskovao jedinstven i često oponašan umetnički pristup gangsterskoj kulturi, preminuo je 2. jula 1999. u 79. godini. U jednom od njegovih tekstova ostalo je zapisano šta priželjkuje na onome svetu:

– Ako odem u raj, ne trebaju mi anđeli s oreolom koji jašu snežnobele oblake. Dajte mi radije kockarnicu crvenih zidova s jarkim svetlima, dovedite rogate vragove da mi dele karte. I neka bude na nebu da imam neograničen kredit. A ako u našem svemiru postoji milosrdni Bog, on će odrediti da zauvek pobeđujem.

Izvor: Stil

Ko je bila Sačin Malo Pero, ponosna Indijanka kojoj je Akademija rekla „Izvini“?

Share via
Copy link