Svi koji smo imali prilike da živimo u bivšoj Jugoslaviji, onoj pravoj, velikoj, dobro se sećamo braon novčanice od 10 novih, ili 1000 starih dinara, pre brisanja nula 1965. godine, sa koje se smešio nasmejani livac.
Rač je o Arifu Heraliću, udarniku, radniku Zeničke železare, a legendarnu fotografiju je ovekovečio Nikola Bibić, fotograf lista “Borba” 1954. godine.
Iako bi se po Arifovom osmehu moglo zaključiti da se radi o srećnom radniku samoupravnog socijalizma, njegova životna priča je potpuno drugačija.
Imao je čak 11-oro dece, patio od alkoholizma i imao je psihičke probleme, a umro je u ekstremnom siromaštvu 1971. godine.
Njegova tužna priča ovekovečena je u članku Nedeljne revije u maju 1967. godine, četiri godine pre nego što je preminuo, koju je u saradnji sa Yugopapirom preneo Index.
Priču prenosimo u celosti.
Život u siromaštvu u trošnoj kućici
Arif Heralić, jedan od najboljih livaca Zeničke železare, počeo je da se menja onog trenutka kada je postao svestan da njegovu fotografiju svakodnevno drži u rukama više miliona ljudi…
Tužan je Arif Heralić. Sa njegovog lica iščeznuo je osmeh koji poznaje svaki Jugosloven. Promenio se čovek čiji se lik nalazi na novčanici od hiljadu starih i 10 novih dinara.
Njegove oči postale su mutne i uokvirene borama i podočnjacima. Obrazi natečeni. Brada proseda i neobrijana. Kosa duga, zamršena…
Godine, neuredan život i alkohol učinili su svoje.
Teško je prepoznati Arifa…
Nekadašnji livac u Zeničkoj železari sada je penzioner.
Stanuje u ruševnoj kućici u naselju “Prvi maj” u gradu čelika. Kuća mu je prazna, sa zidova otpada malter. Na podu prazne flaše, komadi hleba…
Sve se promenio kada je shvatio da njegovu fotografiju u rukama drže milioni ljudi
Dugo smo razgovarali. Arif je sedeo na rasklimanom otomanu, jer nema stolice. Nije štedeo reči. Sećao se svojih velikih vremena koja su otišla u nepovrat.
On je bio jedan od najboljih radnika Železare. Višestruki je udarnik. Odlikovan je ordenom Rada I reda, II reda i medaljom za rad.
– Pre dvanaest godina slikali su me. Kad novčanica uđe u promet, ja oboleh na srcu. Zatim puče glas da sam dobio dva miliona, pa me neki noću isprebijaše namrtvo. Uzeše mi 150.000 dinara… – počeo je on svoju priču.
Arifov život dobio je drugi tok onog trenutka kad je postao svestan da njegovu fotografiju drže u rukama svakodnevno milioni ljudi.
Obuzeo ga je neki čudan osećaj. Pomutilo mu se u glavi. Rakija nije mogla da izbistri misli. Silazna putanja livca treće peći okićena je flašama i čokanjčićima.
Želeo da naplati prava na korišćenje fotografije
Pre šest godina otišao je u penziju. A sad kaže:
– Mogao sam da radim još 20 godina. Najmanje toliko. Ali, eto, nije mi se dalo…
Prima penziju od 24.000 starih dinara. 24 Arifova lika. I 19.000 dečijeg dodatka. Malo je to za mnogo usta.
Koliko imate dece, Arife?
– Ravno desetoro. I ženu imam… Dabome, i decu. Auuu… Imam jedanaestoro.
Šta radi Arif Heralić? Šta sad radi kad ništa ne radi?
– Čitao sam kako su slikali tamo neku ženu… I odštampali joj sliku na koricama knjige. I nisu hteli da joj plate. Žena potegla tužbu i dobila milione.
Moja slika je štampana u većem broju primeraka. I, da vidiš, i ja hoću novac. Žalio sam se na sve strane, pa ne pomaže. Ako tako ostane, žaliću se i Međunarodnom sudu u Hagu. Znam ja prelaze i bogaze. Ići ću do Ujedinjenih nacija…
Zašto pijete toliko? To nije dobro…
– Znam da nije. Ali, eto… Lečio sam se dva puta u Sokolcu. Kažu, imam neku depresiju u glavi. Primao sam i antabus i još nešto. Šta vredi…
Mene doktor Geza Čeh drži na uzdi. Ali, ja nikog ne diram, miran sam ja.
Ponovo mala pauza. Gledamo Arifa i ne prepoznajemo ga baš kao što ga ne mogu lako poznati ni njegovi zemljaci.
Dopustite da vas fotografišem.
– A šta ćeš mi dati?
Poslaću vam fotografiju.
– E, onda me ne slikaj.
Tražio je 600 dinara. Onda je odmah poslao sina Jasmina da iz krčme donese rakiju. Tako smo se i rastali. Ostao je pored boce…
Tekst: N. Cvetić (Nedeljna revija, 1967.)
Izvor: Index.hr / Yugopapir
Ovo je tajna novčanice koju niko u Jugoslaviji nije uspeo da falsifikuje
Dodaj komentar