Priča psihoterapeutkinje iz Novog Sada o tome kako je pobedila paniku i strahove

Juče smo obeležili svetski dan mentalnog zdravlja. Neko je nešto napisao, neko podelio neku motivacionu, a jedna divna žena, psihoterapeutkinja, na svom Fejsbuk nalogu podelila je svoju priču. Ne makar kakvu. Ne motivacioni govor. Ispričala je svoju, ličnu priču.

Priču o ljubavi, tugama, raskidu, patnji, anksioznosti, prijateljima. Priču o bolu, panici, slabosti i hrabrosti. Suočila je i sebe i nas sa strahovima, hrabro, iz srca i iskreno. Podelila najskrivenije kutke svoje duše, ispričala nam svoje tajne, dočarala svoje misli ali i mehanizme pomoću kojih se ona borila i izborila sa nekim, ni malo lakim situacijama.

Njenu priču prenosimo u celosti, u nadi da će nekome biti od pomoći:

– Nedavno sam se razišla sa mojom skoro dvogodišnjom ljubavi. Odluka je bila bolna, ali zrela i sporazumna i zajedno smo uz mnogo razgovora i osećanja prošli kroz nju. Bilo je teško doneti takvu odluku. Potrebno je bilo vreme da je prihvatimo. Lakše je bilo smuljati, optužiti, razljutiti se, u besu se najbolje odlazi, ali mi smo bili sposobni za bolje. Najteže je bilo osećati tugu pa smo je podelili.

Bio je sunčan, netipično topao jesenji dan kada se odselio. Ja sam se našla sa prijateljima u gradu kada me je iznenada ščepala. Anksioznost. Popela mi se iz stomaka u grlo i stegla me. Bila sam sa bliskom ekipom i rekla sam naglas da sam anksiozna, uspela da artikulišem osećanje straha koje je potom malo uminulo.

Poslednji put sam bila anksiozna kada je tata umirao i tada je bilo lakše. Sedim i posmatram sasvim običnu situaciju, jedemo čatni i super sir i odjednom me ščepa opet talas tako snažno da sam samo ustala i pobegla u stan. Zaključala sam sve brave, upalila svetla, disala, disala, disala, pokrila se da sprečim jezu.

Ljuba je došla i legla na mene i pocela sa prede, to je beskrajno pomoglo. Tada sam se suočila sa svojim najvećim strahom, uspela sam da ga iz potpuno iracionalnog prevedem u malo racionalnije objašnjenje – da ću ostati sama, razboleti se i da neće imati ko da brine o meni. Da imam 40 da sam sama, da nemam da nemam da nemam!

Pustila sam da prođe sve kroz mene, da ga vidim i čujem. Sve se smirilo za dvadesetak minuta, koliko u proseku traje panični napad. Umirila sam se čajem i Ljubom i zaspala. Tako je prošla prva noć.

Sutradan sam sebe povela u dan kao malo dete, pazeći na sebe veoma brižno i nežno. Srećom imam takve prijatelje/ice da su pomogli u celoj situaciji. Neki od njih su mi i kolege/inice psihoterapeuti/kinje, veoma senzitivni ljudi, pa je to dodatno pomoglo.

Koračala sam danima hrabro kroz život eliminišući jedno po jedno pogrešno uverenje zbog kojeg se bojim. Korene ovih toksičnih uverenja otkrila sam kroz ličnu psihoterapiju, ali su repovi i dalje bili tu. Napravila sam strategiju preživljavanja i tih dana uradila sve dobro za sebe, dala sebi sna, lepu i zdravu hranu i puno ljubavi.

Ne boj se, samo kažem sebi, ne boj se, samo hrabro i sve je dobro.

Nedelju dana nakon prvog događaja usred javnog prostora sa ne baš veoma bliskim ljudima krenulo je opet. Bilo je usred razgovora sa drugarom, usred njegove priče. Prvo stomak, pa grudi, pa vrat i želja da pobegnem, počela sam da lutam panično i očima, sve se odigravalo brzo, svesno niko ništa nije primetio, a onda se iznenada desilo nešto prelepo.

Umesto da sam pobegla i zakljucala se u stan uhvatila sam kontakt očima mom sagovirniku. Sjurila sam se u njegovo oko i tamo našla smiraj. Osetila sam kako me je njegova duša obgrlila. Rekla mi je: ne boj se, ja sam tu, ja sam ok, svet je ok, svet je dobar. Sve se dešavalo u susretima duša kroz oko, u realnosti je on pričao, a ja sam ga slušala.

To iskustvo je jedno od najlepših koje sam doživela. Ta potvrda da nismo sami i da nikada nećemo biti. To je samo povećalo moju hrabrost da nastavim dalje ponosno i smelo. Jedna dobra stvar je vodila drugoj i one su se slile u pozitivno iskustvo.

Ovo je moja priča u kojoj sam uprkos strahovima donela odluke za koje mislim da će unaprediti moj život i autentičnu egzistenciju za koju sam se odlučila.
Bavim se psihoterapijom i znam da nije bilo lako suociti se strahom, trebalo mi je iskustva, podrške, ljubavi, prijateljstva, nege. Život je prepun obrta na koje ne možemo da utičemo i potrebno je imati hrabrosti za njih.

Potrebno je vežbati poverenje. Sve sam to tražila i sve sam to dobila. Nadam se da će moje iskustvo nekom značiti da se manje boji i bude hrabriji.

Prijatelji i prijateljice, ne odustajte od svojih želja, potreba, od sebe i od drugih i srećan vam svetski dan mentalnog zdravlja – napisala je juče ova divna žena i svima nam ulila malo entuzijazma i vere  u bolje dane, obojene srećnijim mislima.