Andrea Nađ volela bi da može da trepne i da napravi fotografiju, da u pravo vreme i na pravom mestu zabeleži savršenu fotografiju. Za sada, ovo nije moguće, pa Andrea savršene trenutke beleži svojim fotoaparatom. Rođena je u Nemačkoj, u Landshutu, koji je još odavno zamenila našim Novim Sadom. Po zanimanju je profesorka nemačkog jezika i književnosti. U slobodno vreme, kada ga ima, radi sve što vole mladi, ali pre svega fotka i fotografiju smatra svojim hobijem i velikom strašću. Vidi sebe kao estetu svakodnevnog života i trudi se da u svemu vidi lepotu.
Od kada se bavite fotografijom?
Fotografijom sam krenula da se bavim pre 5 godina, ali su mi počeci bili analogni tj. fotografisala sam sa Zenit 12 XP, nosila filmove na izrađivanje i radovala se svaki put kao malo dete ishodu. Posle par godina sam prešla na digitalni aparat i sad sa njime radim.
Šta je za Vas fotografija, životni poziv, hobi ili nešto treće?
Fotografija je ljubav i ja se time bavim samo iz tog razloga. Pre svega se njome bavim, jer to volim, ali ne bih rekla da mi je to posao, nego više hobi, jer posao u struci imam. Ja sebe još ne reklamiram, nego su ljudi na društvenim mrežama videli moj rad, pa me sve više zovu da fotkam razne događaje. To onda uglavnom radim sa svojim momkom, Milanom Babićem, koji je i sam fotograf i od koga sam puno naučila. Tako smo dosad zajedno radili venčanja i editorijale i još svašta nešto.
Šta Vas inspiriše?
Inspirišu me stari majstori fotografije poput Bressona, ali i mladi umetnici, poput Angelike. Ispiracija i lepota je svuda oko nas, samo je treba videti u svakodnevnoj jurnjavi.
Imatei li neki omiljeni kutak u Novom Sadu kojem se uvek vraćate?
Definitivno centar i kej, stari Novi Sad, sa njegovim uskim ulicama i šarenim slatkim fasadicama. Uživam i u Petrovaradinu, podnožju Tvrđave i smatram da je greh da se to malo ne sredi, jer je prelepo, ali i ovako ima neku svoju čar.
Koje kvalitete po Vama mora da ima dobar fotograf?
Smatram da se za to rodiš, ili imaš „treće oko“ ili ne. Talenat i osećaj za estetiku mora da postoji, a pravila kompozicije se lako nauče. Danas je najlakše kupiti digitalni aparat i nažalost svi koji kupe isti se odmah i smatraju fotografima, ali je za to potrebno mnogo više, jer je bitan onaj, koji je iza aparata, a ne obrnuto.
Šta je Vaš najveći uspeh do sada?
Smatram da moj najveći uspeh tek treba da dođe, ali bih svakako izdvojila moj rad koji je objavljen na sajtu Vogue Italia, gde imam portfolio sa fotografijama, koje su oni odobrili, a to je za mene kao viteško priznanje, jer su to ljudi koji svakodnevno rade i koji su radili sa najvećim umetnicima. Ali, moje vreme tek dolazi.
Postoji li neka fotografija koja je za Vas posebna?
Sve fotografije volim, jer su to zamrznuti isečci vremena i uspomene koje zauvek ostaju, ali su mi generalno moje analogne fotografije najdraže, jer imaju taj neki „šmek“, koji digitalna fotografija nema.
Koja vrsta fotografije Vas najviše interesuje?
Ne bih mogla da se svrstam u jednu kategoriju, kao npr. street fotograf, ali volim da fotografišem prirodu i recimo, momente. Mislim da u fotografiji treba imati i malo sreće da bi se našao u pravom trenutku na pravom mestu i pritom imati aparat sa sobom. Zato se i kaže da je najbolji aparat onaj koji imaš sa sobom, pa makar on bio na telefonu.
Kakvi su planovi za budućnost?
Obožavam da putujem i istražujem nova mesta, ljude i kulture i stoga želim da proputujem svet i sve vidim, doživim i ufotkam. Takođe bih volela da mogu da trepnem i napravim fotku.
Dodaj komentar