Aleksandar Vučić, vođa ili “država, to sam ja”, obožava da inscenira da je jedini on pozvan da donosi odluke sa visokim ulozima. Zbog kontroverzne i osetljive prirode najvažnijih pitanja na koja naravno, samo on zna odgovor, čitav narod često se suočava sa intenzivnim, nedopustivim vređanjem.
Vučićevo vređanje ne utiče samo na reakcije njegovih koristoljubivih poslušnika, već i na uspešno rešavanje spornog pitanja – a to je ko će vladati.
Nekad naizgled saradnički, suštinski konfrontacijski ali strategijski odgovori vođe najefikasniji su u smislu njegovih “sposobnosti” da nastavi napred sa određenom tačkom dnevnog reda i da zadrži bar prividnu podršku onih oko njega.
Vladaoci koji osnažuju druge mogu biti orijentisani na moć, ali koristeći svoju poziciju u korist drugih. Međutim, ne koriste uvek svoju moć da bi koristili drugima. Pogotovo ne Vučić.
Predsednik je izolovan slučaj i kada se ogleda personalizovano i destruktivno delovanje jer ljudi sa personalizovanom orijentacijom političku moć koriste da zadovolje sopstveni ego.
Govoreći nam poluistine ili otvorene laži pretpostavlja se da nam je potreban diktatorski otac koji bi mislio umesto nas i kontrolisao nas – neko ko je navodno mnogo pametniji i zna šta je „najbolje“ za nas.
Kao takav fokusira svoju energiju na destruktivna ponašanja, pokušavajući da podređene održi slabim i zavisnim od njega. Relativno malo pažnje je posvećeno tome kako istaknuti političari na vlasti odgovaraju na kritike.
Vučić u sadašnjem nastojanju, kritike tumači isključivo kao neprijateljske a način na koji se nosi sa njima ne postoji, jer je eliminisao sve pristupne tačke do njega.
Neprijateljska retorika usmerena na sopstveni narod se generalno upućuje sa namerom da se podstakne neka vrsta promene zbog njegovog trenutnog nezadovoljstva – a da na kraju pobedi on.
Takođe, kao vrsan manipulator vređalačke ispade upućuje kada postoji potreba da se pooštri razlika između željenog i stvarnog ponašanja naroda. Ako ne pobeđuje stvarno, pobeđuje lažno, marketinški, kroz propagandnu mašineriju i to ga hrani. Stoga je jasno da neprijateljsko vređanje može značajno uticati na ponašanje naroda i društvenu klimu koju tako menja.
Ovakvu konastalaciju možemo definisati kao incident u kome Vučić ili njegova grupa izražavaju krajnje negativno mišljenje o narodu koji ih je izglasao.
Tako verbalni ataci i neprijateljski stav prilikom iznošenja tog mišljenja nemaju nameru konstruktivne povratne informacije u razvojne svrhe; nego se sve isporučuje sa nadom da će promeniti trenutnu nepovoljnu situaciju po njega i fotelje njegovih stranačkih poslušnika.
Način na koji je vređanje uokvireno ne samo da utiče na interpretaciju i odgovor naroda, već može uticati i na sposobnost naroda da prenese adekvatnu povratnu informaciju.
Na primer, ako je Vučić previše emotivan kao što “jeste” samo dok izvodi performanse, onda njegova poruka postaje iskrivljena – a narod koji je u besnom izlivu izvređan reći će da je to “emotivna dobronamerna opaska i da mu je stalo do svih nas”.
Međutim, neprihvatljivo ponašanje predsednika, kao što je prekidanje novinara, reagovanje kontranapadom ili verbalno napadanje naroda čak i njegovi poslušnici tumače kao agresiju, uobrazilju, narcisoidnost i celu predstavu ismevaju ali ćute jer je to “prečica do uspeha” i “udobne fotelje”.
Vladalac-narcis ne navodi nikoga na dobro, već na tiraniju laži kojom nastoji da sakrije istinu i da subjektivnu predstavu prenese na sve do kojih može dopreti.
Dobrom delu naroda prijaju političari drskog glasa i najzlobnijeg karaktera, zbog toga što mislimo da se jedino čuju uvrede, psovke, povišen ton i teške reči. Skloni smo da tražimo i negativne političke informacije, a ako postoji potražnja za svim ovim, političari će ponuditi najgore – vladavinu strahom.
Agresivna politička retorika će odbiti ljude, ali mnoge će privući groteskne reči koje snažnije odjekuju nego inteligentna poruka koja se gubi u viru svakodnevne bujice. Dakle, vređanje ne vodi uvek do otuđenosti biračkog tela.
Vučićeva verbalna agresija u svrsi napada na samopoimanje naroda umesto konkretnih rešenja na temu o kojoj se raspravlja za cilj ima obmanjujuću komunikaciju koja treba da navede na pogrešne utiske i netačne zaključke. Hteli mi to ili ne, negativna politika je tu da ostane.
Pa ipak, previše zlonamernih komentara i političkih reklama vređaju inteligenciju građana naše države. Nismo deca da nam govore laži „za naše dobro“. Upamet se Srbi ili nas neće biti.
Dodaj komentar