„Nećeš moći da radiš ni kao đubretarka“: Vojvođanski Željko Mitrović pretio novinarki Luftike

Nakon što je na portalu „Luftika“ objavljen tekst pod naslovom „Vojvođanski Željko Mitrović radnicima ne da hrane i vode i tretira ih kao oruđa koja govore“, autorka teksta doživela je pretnje od Aleksandra Vinčića. Naime, ona se srela sa Vinčićem oči u oči i on joj je tom prilikom rekao, između ostalog, da je tužena, kao i portal koji je tekst objavio, uz nezaobilaznu pretnju da više neće moći da radi ni kao đubretarka.

Da Vinčiću pretnje nisu strane govori i situacija na „Sremskoj TV“ čiji je vlasnik.

– Konstantan mobing, plate se ne dobijaju dva do tri meseca, minimalac na račun, deo na ruke – kaže Ana Ginter, bivša novinarka ove regionalne televizije, dodajući da se odbijalo od plate za račun i za službeni telefon.

Inače, Ana je u „Sremskoj“ televiziji bila zaposlena od kraja marta 2019. do novembra 2020. kada je dala otkaz.

– Za sve njegove delatnosti, kao i za medije, slični su uslovi rada kao u tekstu koji ste objavili – kaže Ginter, navodeći da je u početku sve bilo u redu, mada su po Sremskoj Mitrovici kružile priče da plate kasne i da je vlasnik loš.

Međutim, nije marila previše jer joj je to bio prvi pravi legalni posao. Priznaje da kao studentkinja književnosti nije ništa znala o novinarskoj profesiji.

– Bila sam na obuci dve nedelje koja je bila plaćena, ali svoj prvi dinar sam dobila tek nakon mesec i po dana. Meni je u početku bilo dobro, uzimajući u obzir da sam živela sa roditeljima, te mi kašnjenje plate nije bio problem – priča Ginter, dodajući da nema decu niti porodicu koju treba da izdržava.

Ana dalje kaže da se Ugovor o radu nije poštovao, kada je nastupilo vreme Covid-a 19.

– Tokom korone smo radili dve smene od osam sati ujutro do 16 sati popodne, koliko je zvanično radno vreme. Međutim, uveče je ostajala jedna devojka da popuni i tu smenu. Novosti su se emitovale u 22 sata, te je u sred policijskog časa bilo uključenja uživo sa ministrom Nedimovićem iz Sremske Mitroivce, sa Gradskog trga. Press legitimacije za policijski čas smo delile u zavisnosti kad je koja dežurna, jer ih nismo imale obe, kao i kolege iz tehnike – priča Ginter, dodajući da su tokom tog prvog talasa korone radile i po 14 sati dnevno, a da se prekovremeni rad nije plaćao. Priznaje da je i urednica često uskakala da im pomogne.

Ana tvrdi da je problem između nje i vlasnika pomenute medijske kuće nastao nakon njene privatne objave na društvenim mrežama gde je podržala protestante u Beogradu protiv kovid mera, a povodom prekomernog nasilja policije nad demonstrantima.

– Tri sata nakon toga zvao me je Vinčić i vikao na mene da sam glupača koju ne treba da zanima šta se dešava u prestonici, da je sve to izmontirano i da mene kao katolkinju uopšte ne dotiče šta se dešava u Srbiji – navodi Ginter, dodavši da ju je direktor i vlasnik pitao da li je svesna kakav problem mu je napravila.

Dodaje da nema snimljen razgovor.

Na pitanje našeg portala, šta je sve spadalo u opis njenog posla, navela je da je osim novinarskog rada, ponekad kuvala kafe ili, kad su spremačice prestale da rade, povremeno čistila, kao i ostali zaposleni.

Bila je pošteđena vožnje, jer nema vozačku dozvolu.

Kada je potpisnica ovih redova 2007. radila u istoj televiziji, bila je i vozač i spremačica i kafe kuvarica, kao i „učiteljica“ priučenog montažera, koji jeste savladao snimanje, ali je prilog koji bi napisala za pet minuta montirao i po dva sata, dok nije savladao i ovaj zanat (posle dva meseca).

– Plin za vozilo, koje je izgledalo moćno, a nije prelazilo 80 km/h, jer ga je ustupio mojoj nebitnosti s njive, sipala sam u Rumi. Benzin za pokretanje auta sipala sam neretko u Sremskoj Mitrovici, i plaćala iz sopstvenog džepa. Imali smo obezbeđenu šminku i frizera, ali kako imam nefotogenično, masno lice, morala sam da kupujem kvalitetne pudere koji su koštali desetinu moje plate, koja je naravno bila u okviru minimalca.

Kad je reč o „dranju“ doživela sam ga u toku vožnje za Zasavicu, u kojoj je tadašnji poslanik republičkog Parlamenta, Branislav Nedimović, zajedno s motociklistima davao krv i čekao upravo „STV“ da snime taj humani gest. Malo je falilo da poginem.

Istovremeno sam bila i dopisnik ugašene Agencije „SINA“ koja je pokrivala „Glas javnosti“ i „Kurir“ i neretko u toku noći zbog ubistava, razbojništva i ostalih tema, koje pune stranice novina i nažalost, najviše ih prodaju, zvonio mi je privatan telefon u svako doba dana i noći.

Suze mog tada šestogodišnjeg deteta koje bi u sred noći probudio zvuk telefona, koji je značio da će mama opet negde otići, ni dan danas nisam prebolela. Mobing nisam doživljavala poput Ane jer on, po mom skromnom mišljenju, zavisi od stava čoveka, ili žene, ako hoćete – navodi naša novinarka i dodaje da napade prolaznika jeste, ponekad i fizičke, srećom bez kobnih posledica.

To je jedan od mnogih razloga, kako kaže, zbog kog ih je odlučila da „siđe“ među običan narod, „apolitičan“, često amoralan, a nadasve bez nade u bolje sutra, i pokuša u okviru svojih skromnih mogućnosti, da mu (i sebi) snage da.