On je briljantan đak, govori tri strana jezika, svira klavir, obrazovan je i načitan, ambiciozan, duhovit, omiljen u društvu.
Aleksandar Saša Sredojević ima samo šesnaest godina, pravi je genijalac i odskače od većine svojih vršnjaka uprkos tome što je u detinjstvu izgubio vid.
Nije dozvolio da ga to sputava u životu, štaviše, činjenica da lišen najvažnijeg čula motivisala ga je da neprestano sam sebi podiže lestvicu, uprkos činjenici da mu mnogo toga nije dostupno.
Samo vrh
Aleksandar je upravo završio prvi razred novosadske opšte gimnazije “Svetozar Marković”, koja važi za “ozbiljnu i tešku”, s prosekom pet nula-nula. Sve ispod toga smatra neuspehom, tako je bilo od kada je krenuo u školu, tako će, kaže, ostati do daljeg.
Ovako je počelo
Do njegove pete godine, delovalo je da Saša ima normalan vid, a onda je njegova majka Dejana primetila da se stalno približava televizoru, kao da s uobičajene razdaljine ne može da razazna šta se dešava na ekranu.
Odvela ga je kod očnog lekara koji je posumnjao da se radi o težem obliku astigmatizma, pretpostavljajući da je dečak slabovid od rođenja.
Pogoršanje
Dijagnoza je podrazumevala redovne kontrole, a u međuvremenu, Saša je bio na pregledu i kod neurologa, gde je ustanovljeno da je, što se tiče vidnog nerva, sve u redu. Međutim, njegov vid se i dalje pogoršavao, s vremenom je uspevao razazna samo krupne slike, pa ga je Dejana u martu 2011. godine odvela u Beograd, na Dečju kliniku za neurologiju, gde mu je proveren takozvani vizuelni evocirani potencijal.
Ima li nade?
– Rekli su nam da je merenje pokazalo ravnu liniju, dakle, problem je ipak bio neurološke prirode. Međutim, konačna dijagnoza nikada nije postavljena, uprkos brojnim pregledima i konsultacijama s oftalmolozima širom sveta. Na osnovu snimaka magnetne rezonance ustanovljeno je da je očni živac sužen, ali se nije moglo sa sigurnošću tvrditi da je to uzrok gubljenja vida. Aleksandar je ubrzo sasvim oslepeo, a do dana današnjeg nismo saznali zbog čega se to desilo. Voleli bismo da znamo ima li šanse da se otkloni uzrok i može li se desiti da posle neke terapije, bilo da je to lek ili operacija, naše dete ponovo progleda – kaže hrabra i uporna majka Dejana koja nikada nije prestala da se nada da će njen sin jednog dana progledati.
Požrtvovana mama
Aleksandar napominje da je bio suviše mali da bi se osetio nesrećnim zbog svog stanja. I dalje je bio nasmejani, živahni momčić ali su roditelji morali da prate svaki njegov korak.
Dejana, inače građevinski inženjer, napustila je posao u jednoj projektantskoj firmi i potpuno se posvetila sinu.
Specijalna pomagala
Godinu dana nakon što je izgubio vid, Aleksandar je krenuo u Specijalnu školu “Dr Milan Petrović”, gde su slabovidim i slepim učenicima na raspolaganju sva neophodna pomagala za lakše savladavanje gradiva, kao što su reljefne geografske karte i 3D štampač.
Tu je naučio Brajevu azbuku, a u trećem razredu dobio je lap-top s govornim programom, koji reprodukuje sadržaj udžbenika u pdf formatu.
Ne gubi vreme
Aleksandar uči brzo i s lakoćom, pa je imao “višak” vremena i roditelji su ga, pošto obožava muziku, upisali na klavir u nižoj muzičkoj školi.
U to vreme počeo je da uči engleski, potom se zainteresovao za francuski, španski… Danas sva tri jezika govori tečno, a pošto mu idu od ruke, namerava da započne učenje još jednog, najverovatnije nemačkog.
Genije u inkluziji
Specijalna škola “pokriva” samo četiri razreda, posle toga se osmoletka mogla nastaviti samo u Zemunu, ali Sredojevići nisu hteli da se odvajaju od deteta i odlučili su se za inkluziju.
Aleksandar je prešao u “običnu” školu “Petefi Šandor” i to se pokazalo kao pun pogodak. Uz pomoć požrtvovane majke i asistenta kojeg grad Novi Sad plaća osobama s invaliditetom, mali školarac se odlično snašao, ređao je petice i pobeđivao na školskim takmičenjima iz programiranja i istorije.
Uprkos strepnjama roditelja da će patiti zbog svoje različitosti, deca su, bez izuzetka, sjajno prihvatila malog genijalca i pomagala mu kad god zatreba.
Majka i asistent su njegove oči
Aleksandar od viših razreda ne koristi Brajevu azbuku i služi se govornim kompjuterskim programom.
Udžbenike u pdf formatu obezbeđuje Ministarstvo prosvete, sluša lekcije na računaru ali testove za proveru znanja mora da mu čita asistent, dok majka pomaže oko domaćih zadataka.
Iako više nije bio njihov učenik, Specijalna škola “Dr Milan Petrović” dozvolila mu je da u višim razredima koristi dragocena pomagala, pa je Aleksandar zahvaljujući 3D štampaču mogao da radi geometriju i da pomoću reljefnih mapa bez problema uči geografiju.
Šta to ne „razume“ Windows?
– Devedeset posto gradiva zapamtim na času – posle samo ponovim. Ipak, učenje pomoću kompjuterskih programa ima i svojih izazova, što se naročito odnosi na rešavanje testova. Recimo, Windows “ne razume” izraz “pronađi uljeza”, problem predstavljaju unija skupova, građa ćelije… – objašnjava Aleksandar.
Izabrao je najteže
Ništa od toga nije ga sprečilo da na maloj maturi osvoji 97 bodova. Bio je prvi učenik u Srbiji koji je testove polagao na računaru a zahvaljujući sjajnim rezultatima mogao je da bira srednju školu. Opredelio se za Gimnaziju “Svetozar Marković”, koja važi za strogu i zahtevnu.
– Druga opcija bila je Ekonomska škola, ali mislim da gimnazija pruža sveobuhvatnije obrazovanje. Možda je teže, ali ja volim izazove – smeška se Aleksandar.
Da sve bude još zanimljivije, u Gimnaziji “Svetozar Marković” predavao je legendarni Omer Marinkov, generacijama omiljeni profesor filozofije, takođe slep, koji je, kako se ispostavilo, rođak njegove majke Dejane.
Život u oskudici
Majka, koja je svom nadarenom sinu posvetila život, ne želi da govori o tome, ali činjenica je da Sredojevići žive u oskudici. Solidna plata njenog supruga pretvorila se u malu penziju od koje jedva sastavljaju kraj s krajem.
Kćerka, koja je dve godine starija od Aleksandra, takođe je školarac, a Dejana, uz svu brigu oko dece i egzistencije, neguje muža koji se teško kreće i nepokretnu majku. Ali, ona se ne žali i samo usput napominje da je Aleksandar do šeste godine imao astmu, nakon čega je postao preosetljiv na gluten, pa mora da mu kuva posebnu hranu.
Da, teško žive, ali ekonomišu, imaju sve što im je najpotrebnije.
Čega nema, bez toga se mora
Njen Saša ima govorni program i odgovarajuće aplikacije za slepe na svom telefonu, besplatni su, hvala bogu, ali više nema pravo da koristi 3D štampač iz Specijalne škole “Dr Milan Petrović”.
O Brajevom redu, kompjuteru za slepe, može samo da sanja, što važi i za štap koji slepima omogućava kretanje pomoću Google mapa.
Iako postiže fenomenalne rezultate i bez tih uređaja, gde bi mu bio kraj kada bi ih mogao priuštiti! Pomirio se s tim da su mu nedostižni, ali nije spustio lestvicu.
Naprotiv!
Jednog dana će biti odličan programer ili profesor filozofije kao njegov legendarni rođak, pred njim je život i on namerava da ga živi što kvalitetnije i sadržajnije.
Naša škola bila je spremna za inkluziju i pre nego što je usvojen zakon o uključivanju osoba s invaliditetom u redovne tokove obrazovanja.
Pre desetak godina, našu gimnaziju pohađao je Milorad Pejić, momak slep od rođenja, koji je Mendeljejevljev periodni sistem elemenata preveo u Brajevu azbuku, što je imalo odjeka ne samo kod nas nego i u svetu. Bili smo vrlo ponosni kada je dobio Svetosavsku nagradu, ali i na činjenicu da se Gimnazija “Svetozar Marković” pokazala kao podsticajno okruženje za nadarene osobe s invaliditetom.
Inkluzija podrazumeva ne samo pomoć u savladavanju gradiva, već i u socijalizaciji, uz maksimalnu emotivnu podršku.
Aleksandar Sredojević ima svu našu podršku i pomoć, a njegovo prisustvo podstiče ostale učenike da formiraju pravi sistem vrednosti, da uvažavaju različitost i razvijaju empatiju.
Kada smo upitali Aleksandra da li želi da radi po posebnom programu ili po standardnom, opredelio se za ovo drugo. Odabrao je opciju bez poštede, dakle, nema popuštanja.
Njemu se “ne gleda kroz prste”, ali se mora uzeti u obzir činjenica da postoje lekcije i zadaci, recimo, iz geometrije, koje on, iz objektivnih razloga, ne može opisno, verbalno izraziti.
No, iz ostatka gradiva, koji je neuporedivo obimniji, Aleksandar pokazuje natprosečne rezultate.
Jednostavno rečeno, poenta je u balansu.
Srbija ima novog Teslu i najboljeg mladog naučnika na svetu!
Dodaj komentar