PIŠE ALEKSANDAR KARIŠIK: O ratnoj propagandi, Land Leas-u i još koječemu

Rat u Ukrajini bliži se stotom danu, da je negde drugde, recimo u krajevima gde su oružani sukobi redovna stvar, već bi bio skrajnut i pao u zapećak uredničkih prioriteta i naše svesti. To se naravno ne dešava i neće skoro iz više razloga.

Svaki rat ima malo veće ili manje globalne posledice, koliko god lokalan bio. Međutim, ovo je nešto sasvim drugo. Pre nego što počnem da se bavim nedoumicama i manje poznatim stvarima, valja napomenuti ono što jeste ili bi trebalo da bude jasno – posledice rata u Ukrajini osetile su se globalno i munjevito.

Koliko su dalekosežne, možemo samo da se nadamo da se neće ostvariti najcrnja predviđanja.

Na priželjkivanom kolapsu zapadne ekonomije inače, Ruska strana gradi strategiju globalnog konflikta i o tome ću kasnije. Dalje, nema spora da ovo može da preraste u globalni konflikt. I izvesno je da Rusija ni u savezništvu sa Kinom nema puno šanse ali je pitanje da li bi ljudska rasa uopšte pretekla u bilo kom obliku iz najgoreg scenarija eskalacije sukoba.

E da bi se tenzija u javnosti održala, vidan je napor u propagandi, od stalnog plasiranja vesti, preko direktne, neskrivene propagande pa do raznih oblika „fejka“ i „deep fejka“. Sa obe strane, razume se. Međutim, vidne su i razlike u pristupu dve strane i Ruska strana, moram reći, zastrašujuće, pa i za svakog ko se bavi propagandom, na određeni način razočaravajuće, podseća na Miloševićevu propagandu devedesetih.

Kad se setim samo ko se i kako onomad bavio propagandom za srpske interese, dobijem transfer blama, bez obzira što ni luk jeo ni luk mirisao.

Evo na primer, moj učitelj i guru, pokojni Dušan Ninkov, bio je nekoliko meseci na Bosanskom ratištu radeći za ZDF. Imali su zvanične dozvole da snimaju šta požele od Mladića i Gvera. Novinar ZDF-a, inače prekaljni veteran ratnog izveštavanja još od rata u Koreji, došao je baš sa namerom da snimi srpsku stranu priče.

Verovali ili ne, na zapadu postoje novinari sa integritetom i intelektualnom radoznalošću. Međutim, gde god su izvadili kameru i počeli da snimaju, dolazio je neko naoružan da im preti uz „kakav Mladić, kakav Gvero, ovde sam ja glavni“.

Nakon nekog vremena, sedeli su u kafani sa ekipom BBC-a. Ustanovili su i jedni i drugi da za dve nedelje skoro da nisu poslali ništa u svoje redakcije i da će ih otpustiti. I da im nema druge nego da pređu na drugu stranu (kako su to uradili, posebna je priča) što su i učinili.

U opkoljenom Sarajevu bio je potpuno drugi tretman. Neću puno preterati ako kažem da su tamo strani izveštači bili kao mali bogovi i da im je na raspolaganje bilo stavljano sve što je moguće.

Slična situacija je i u Ukrajini. Sa Ruske strane dozvoljen je pristup samo njihovim novinarima. Sa druge strane, nema ruskih izveštača ali ima i dosta onih koji možda baš nisu naklonjeni ukrajinskoj strani. I puno je primera da im je malte ne sve podređeno.

Nije to princip mnogo različit od onoga što se radi u privredi. Kompanije kojima je u interesu dobar odnos sa javnošću svojski se trude da pridobiju medije. U te napore spada i da maksimalno olakšaju posao onima koji o njima izveštavaju i za to se koriste razni alati.

Još od doba Bernajsa i Ajvi Li Ledbetera neguje se proaktivan odnos prema medijima. „Bolje mi da kažemo drugima šta da misle o nama, nego da im to neko drugi kaže“, maksima je koja se pripisuje Ajvi Liju. A Rusi to ne rade i prepuštaju taj prostor, onaj koji nisu morali, protivničkoj strani.

To je ono što je u prirodi autokratskih režima, što sa Putinom bez sumnje jeste slučaj, da neuspehe pokušavaju da sakriju na grub i po pravilu, nespretan način. Istini za volju, obe strane su blokirale medije onih drugih. Što je i prirodno. Zamislite da je 1942. u Londonu u trafikama osvanuo „Völkischer Beobachter“ ili „Der Stürmer“.

Ali mogućnosti proboja postoje, svi su ih koristili onda, koriste se i sada. Ali kod Rusa je to ograničeno samo na društvene mreže, koliko toliko. Kolika je slabost Rusije kao države, pokazuje baš propaganda. A tu moramo da se vratimo na osnove.

U političkoj pa i ratnoj propagandi tri su osnovna zadatka – da se mobilišu svoji, pridobiju neodlučni i kad god je moguće, izazove sumnja i pometnja u protivničkom taboru. Kada su sukobi kao ovaj o kome govorimo, ozbiljne države na tome rade dosta pre nego što do sukoba dođe.

Šta bi to značilo u slučaju Rusije? Jedan od osnovnih postulata sadašnje ruske propagande jeste taj da ovaj sukob tinja još od 2014. i da su oni na to više puta upozoravali. Neko će, s pravom reći da je to prolazilo dosta ispod radara zapadnih medija. I jeste. Ali pitanje je koliko su oni sami krivi za to.

Rusija je, pre svega kroz oligarhe, napravila solidno dobar ekonomski prodor na zapad. Većina oligarha je to postala pod skutima Putina. Nije bio nikakav problem da se još tada angažuju zapadni stručnjaci koji će pažnju javnosti usmeriti ka problemu na način na koji bi to Rusiji odgovaralo. Imalo se para i pozicija.

Ima tamo dovoljno ozbiljnih PR stručnjaka koji nisu gadljivi na ruske pare. Ako ništa drugo, sigurno bi bila izazvana daleko veća i dublja sumnja u protivničkom taboru. Izazivanje sumnje na Zapadu je mnogo veći problem nego u Rusiji. Obrazložiću. A ko zna, možda bi se došlo do drugačijeg ishoda od ovog ratnog. A prstom nisu mrdnuli.

Još mnogo toga na pravnom i diplomatskom planu Rusija nije preduzela, što je mogla. Ali to je tema za one koji su za to stučniji od mene. Sada je ionako kasno. Ali je ilustrativno. Efekti ruske propagande usmerene ka protivnicima se češće manifestuju kao nuspojave i budu tragikomične.

Ispada recimo da su na propagandu o Ukrajincima kao nacistima najviše naseli američki beli suprematisti, dakle, nacisti, pa se takvi često javljaju da idu u Ukrajinu kao dobrovoljci. E sad, američka „Homeland Security“ je saopštila da je na aerodromu zadržala četvoricu takvih. Vladi SAD sigurno ne odgovaraju zatucani nacisti sa ratnim iskustvom da se vrate kući. Čudni su i slabi dometi takve propagande.

Šta je urađeno sa neodlučnima? Pa imamo taj primer gde se vidi ruska strateška kratkovidost. Jedna od glavnih propagandnih premisa je ona da je Rusiji NATO na granicama bezbednosna pretnja. Ako zanemarimo činjenicu da im je NATO već bio na granicama, rezultat agresije na Ukrajinu je naprasna odluka Finske i Švedske da uđu u ovaj vojni savez.

I sada će Rusija imati, kako je neko izračunao, dodatnih 1400 km. granice sa NATO paktom. A bilo je vremena da se diplomatijom, ekonomijom pa i propagandom, ove dve države održe u neutralnom statusu. To su čak i vođe SSSR-a znale. Putin nije.

Ovde se moram osvrnuti na nas i preveliki broj smatrača koji govore i dalje o „prdni/stisni“ nekakvoj neutralnosti Srbije a strateška vizija Vladimira Putina i njene posledice na poteze ove dve Skandinavske zemlje zgodne su da nas nečemu nauče. Prvo, koliko je pozicija Rusije dugoročno neodrživa, pa da se i u skladu sa time konačno odlučimo za stranu.Tu su i pitanja morala, no to je posebna tema. Drugo, da shvatimo kakva je situacija u svetu.

Naime, važno je znati neke stvari, pogotovo za one rođene nakon 1990. i koji ne pamte hladni rat. To je bilo vreme konstantne napetosti između Istoka i Zapada. Par puta je malo falilo pa da počnu da lete projektili sa nuklearnim bojevim glavama. Može da se kaže da je trajao od 1945. pa do 1990.

Punih 45 godina hladnog rata Finska i Švedska se nisu osećale toliko ugroženo i držale su se vojno neutralno. Sad od jednom, hoće brže bolje da uđu u NATO. Za te dve države sigurno ne može da se kaže da spadaju u one gde se odluke donose stihijski i na prečac. Ali šta znaju Finci i Šveđani, mi smo oni iz vica o Srbinu koji uvek ispadne najpametniji.

Da se vratimo na to zašto je veći problem kada se među građanima izazove sumnja na zapadu nego u Rusiji. Znamo da se sve plaća i da sve košta. A rat je posebno skupa rabota. E sad, u autokratskim režimima, vođa ne pita da li i koliko sme da troši na rat. Uzima koliko treba. Ili kada su autokratski režimi u pitanju, najčešće uzimaju dok ima. U demokratijama mora da postoji dobrovoljni pristanak za finansiranje rata.

Da bi se to postiglo, potreban je ozbiljan propagandni napor. U drugom svetskom ratu, između ostalih, za ratnu propagandu angažovan je čuveni reditelj Frenk Kapra (na tu temu ću više u sledećem tekstu) koji je rekao radeći jedan od nastavaka serije propagandnih filmova „Zašto se borimo“, da će smatrati da je uspeo ako svako ko pogleda taj film sa suzama u očima ode da kupi ratne obveznice.

Drastičan primer je završnica rata na Pacifiku. Naime, pretila je opasnost da SAD ostanu bez para za vođenje rata. Slučaj je hteo da se desi ono čuveno podizanje zastave na Ivo Džimi a ovekovečeno fotografijom Džoa Rozentala.

Međutim, jedna od najpoznatijih svetskih fotografija nije snimljena onda kada se događaj desio nego je scena ponovljena za fotografisanje a trojca američkih vojnika koja su učestvovala u pobadanju zastave vraćeni su kao ratni heroji u Ameriku da učestvuju u kampanji prikupljanja novca za nastavak rata na Pacifiku.

Ova kampanja se smatra jednom od najuspešnijih ako ne i najuspešnijom kampanjom prikupljanja novca za ratni napor jedne države. Dakle, jasno je da u zapadnim zemljama, ako se izazove sumnja, to može da rezultira i nestankom spremnosti za finansiranje rata. Što u Rusiji nikog ni ne pitaju.

Ova činjenica može da dovede u zabludu, kako je ovaj autoritarni sistem efikasniji. Ali iz istorije znamo da to često zaliči ali se na duze staze, baš svaki put, pokazalo da je zapadni sistem onaj koji radi daleko bolje. Uostalom, jedna ilustrativna anegdota kaže sledeće – tokom susreta Hruščova i Niksona, jedan sovjetski novinar, tokom neobaveznog razgovora, navodno je upitao američkog kolegu:

“Kako vi oko važnih pitanja postižete nacionalni konsenzus tako lako? Mi moramo za to da zatvaramo i streljamo“. Naravno da nije lako i da se to postiže određenim metodama. Ali govori o karakterima i dometima dve strane u sukobu.

Kada smo kod finansiranja rata, zgodno je da neka, pogotovo od strane zastupnika ruskih interesa kod nas prećutkivana, saznanja dopunimo. Nisam naišao na nekog od istoričara, ni zapadnog, koji neće reći da je u bitci kod Kurska, Crvena armija definitivno slomila kičmu Vermahtu i da ta bitka predstavlja konačan početak kraja Nacističke Nemačke.

Sam glavnokomandujući nemački general, čuveni Guderijan, zapisao je da su njihovi gubici nenadoknadivi, dok će Sovjeti nekako nadomestiti gubitke u ljudstvu i materijalu. A kako će to Sovjeti uspeti da imaju industrijsku moć nakon godina rata sa Nemačkom u kom je glavna taktika obe strane „spržena zemlja“? Pa uz američku pomoć. Pa kako to sad?

SAD su 1941. godine donele „zakon o zajmu i najmu“, da tako pokušam da prevedem „Land Lease“. Do tada, najčešće, moćnije zemlje saveznice su onim manje moćnim saveznicima davali ratne kredite, kao recimo Francuska Kraljevini Srbiji u Prvom svetskom ratu. To se smatralo da je podrazumevajuće. Globalno. Ništa džabe.

Imalo je da se vrati. U gotovom novcu, koncesijama, čime god. Da uprostim stvar, Čerčil je obavestio Ruzvelta da Engleska uskoro neće imati gotovine da plaća isporuke ratne pomoći a da nije u mogućnosti ni da daje koncesije.

Shvatajući koliko je to katastrofalno, Ruzvelt je došao do solomonsnkog rešenja, da se donese zakon koji mu omogućava kao predsedniku da proceni da je nešto od vitalnog interesa za bezbednost SAD i omogući stranoj državi ratni kredit pod posebnim uslovima. To je značilo da su Engleska, SSSR i još neke zemlje dobile ratni kredit koji kaže da im se sredstva daju na raspolaganje dok „traje rat ili ako budu uništena“ što je faktički značilo da je davan kredit koji ne mora da se vrati.

Time je učinjen i marifetluk da se zaobiđe zakon iz 1930. o neutralnosti SAD, donet nakon što su elite SAD bile zgrožene besmislom i pokoljem predhodnog, „Velikog rata“. Kada je rat u Evropi počeo, većina je u SAD bila stava da se u to ne treba mešati. Da se to promeni, bio je potreban i ozbiljan napor propagande i „Land Lease“ nije baš tako lako prošao ali je prošao.

To je rezultiralo pomoći SSSR u vrednosti od oko 11 milijardi $ ondašnjih ili oko 155 milijardi današnjih $. Da kažemo da je budžet Srbije za 2021. iznosio oko 12 milijardi $, što podrazumeva funkcionisanje zdravstva, školstva, državnih organa, da ne nabrajam. Znači, Srbija od tih para živi trinaest godina. Jasno vam je o koliko se enormnoj cifri pomoći SAD upućenoj SSSR-u radi.

Suma sumarum, jesu Rusi uz večito poštovanje vredne žrtve, slomile kičmu Vermahta. Isto tako, mora da se kaže, da nije bilo navedene američke pomoći, pa, Nemačka bi Rusiju pregazila kao plitak potok. Kod Kurska, bez američke pomoći Rusi ne bi imali ni za zakivak u čuvenom T 34 tenku.

Dodajte tome da su se saveznici iskrcali na Siciliju simultano sa bitkom kod Kurska, na molbu Staljina, iako su smatrali da još nisu dovoljno spremni, jasno je šta se ovde prećutkuje e kako bi se dokazala ruska veličina i moć.

I da, pozivajući se na „Land Lease“ iz 1941. donet je sličan zakon koji se odnosi na Ukrajinu. Rusija se našla na drugom kraju štapa koji ih je spasao u drugom svetskom ratu. Države koja je danas moćnija od one u Drugom svetskom ratu. I šta ćemo sad?

Ima još jedna zanimljiva paralela sa WW2. Često se sa ruske strane čuje da su zapadnjaci razmaženi lagodnim životom, navikli da imaju sve osnovne potrepštine i da će, koliko na jesen, kada „naiđu na tvrdo“ i počnu problemi sa energentima i hranom, rešenost da se istraje u sukobu sa Rusijom oslabiti.

U najmanju ruku. A to isto su tvrdili Hitler i japanski premijer Todžo Hideki. I videli smo koliko su bili u pravu.

Naravno, taj narativ je vrlo upotrebljiv za unutrašnju upotrebu, time se Rusima kaže da su oni bolji od razmaženih zapadnjaka, da će oni herojski da izdrže sve nedaće. I pruža se nada da će bez obzira na sve, pobeda doći. Kada već na bojištu ne ide baš sve kako treba a i sankcije uzimaju ozbiljan danak. Da, to je ta prva tačka, mobilizacija svojih.

Da je Rusija ozbiljno računala na kartu izazivanja gladi svedoči podatak da je skladištila i uvozila ogromne količine žita pre agresije na Ukrajinu. Trenutno pod ruskom blokadom u Odesi polako trune 20 miliona tona žita. Koliko je igra na tu kartu uspešna možda svedoči i poslednja vest da Rusija nudi deblokadu Odese u zamenu za, pazite, ne svih, nego dela sankcija.

Temu ratne propagande sam samo zagrebao i u sledećem tekstu ću se podrobnije pozabaviti, nadam se i vama, interesantnim stvarima. Raskrinkaću malo neke laži koje nam se plasiraju, kakve veze imaju Frenk Kapra i Čečenski Tik-Tok ratnici, kako privatna inicijativa na društvenim mrežama čini da se zaradi koja parica od rata i još nekim zanimljivostima.