deciji plac
Magazin

Ako deca plaču, to je znak da u njima raste čovek

Plač… Za jedne znak slabosti, a za druge pak hrabrosti i emotivnosti. Kakobilo, plač je prirodna pojava, a pogotovo dečiji plač. Upravo na temu plača i to kako ga ljudi različito percipiraju, pisala je Srbijanka Stanković za Lola magazin.

Njen vrlo interesantan tekst vam u celosti prenosimo:

Ko nije vodio decu u vrtić na navikavanje taj ne zna što je patnja. Je l’ plaču? Plaču.

Plač je lekovit, zdrav, potreban. Iščekujemo ga kad se dete rađa, kad padne ili se udari, kad nas nešto jako boli ili muči, kad se radujemo. Suze krenu da umiju, osveže, očiste. Da pripreme dušu za nešto novo, bolje, drugačije. Za nešto teže što ćemo lakše podneti, jer smo jači.

Jednom sam bila tu kad se rodio čovek

Kad su se moja deca rodila, ja sam spavala. Stavili su mi masku na lice i ubrizgali u krv neki anestetik. Za tri sekunde sam ušla u mrak kao što brzi voz ulazi u tunel. Kad sam se probudila, nesvesna prostora i vremena, bila sam majka. I to je bilo to. Propustila sam njihovo rođenje. Propustila sam prvi plač.

Ali tog jutra, kad se Kalina probudila u ovom svetu, čula sam kako se jedan drugi mali čovek rodio. Pola sata pre neko što će me staviti na operacioni sto, ležala sam mirna i skoncentrisana u sobi za pripremu – s druge strane zida porođajne sale. Nepoznata žena plave kovrdžave kose šetala se celu noć bolničkim hodnicima, jaukala i stenjala, pomalo plakala, grčila se i stiskala. Mislim da i danas mogu da čujem kako se u 7 sati i tri minuta tog majskog jutra rodio čovek. U jednom trenutku sastavio se njen krik, strašan, preloman, i plač bebe, još strašniji, životniji. Stvarniji.

Ležala sam u krevetu i plakala od olakšanja, sreće, života. Pred očima mi se stvorio Rastko Petrović dok piše poslednje strane romana „Ljudi govore“. Luda žena pred porođaj. Ali čula sam. Čovek je prvi put zaplakao. Čovek se rodio.

Jaki ljudi plaču

Od tog trenutka plač je za mene postao simbol snage, a ne slabosti kako sam oduvek verovala. Zar nisu i vama govorili?

Nemoj da plačeš, ti si velika.

Nemoj da plačeš, nisi kukavica.

Nemoj da plačeš, to je sramota.

Nemoj da plačeš, svi će da ti se smeju.

Pa se naučiš da veruješ da si slab, mali, nikakav. Da treba da te je stid kad si tužan. Da nije lepo kad se ne smeješ. A niko ti ne kaže da i jaki ljudi plaču. Niko ni da pomene kako drugačije da pustiš tugu od sebe. Kad je ne otplačeš, ona se zalepi, pa se teže skida. Provereno.

Pametni ljuti plaču kad im dođe. Samo tako nauče da stanu.

Jel’ plače? Plače. Dobro je.

Danas je deseti dan kako u gradu srećem poznate i nepoznate ljude čija lica samo na mahove ugledam u hodnicima vrtića. Ko nije vodio decu u vrtić na navikavanje taj ne zna što je patnja. Roditelji koji znaju vode ovakav razgovor.

Je l’ ste otišli jutros?

– Jesmo.

– I mi.

– Je l’ plače?

– Plače.

– Dobro je.

– Pa svi plaču. Mora tako.

– Mora.

Prvih sam dana mislila da se tako međusobno tešimo, bodrimo, šta li. Novi sapatnici, novi ratni drugovi u rovu na roditeljskom frontu. A onda sam se setila. Stvarno jeste dobro što plaču. Tako nam govore mnogo. O okeanu emocija koji pokuljao napolje. O nesigurnostima, o strahovima, o ljubavi.

Deca plaču, jer nas vole. Jer vole svoje male živote i rutine. Vole keks i mleko uz crtani kad se probude. Prepodnevne šetnje i jurnjavu. Vole da nas mirišu, da nas grle i drže za ruku. Da ih pohvalimo, da im se nasmejemo. Deca plaču, jer misle da ostaju bez toga. I ne vide šta ima tu toliko lepo u grupi druge dece koja isto tako plaču. A onda se jednog jutra desi nešto. Neka sitna radost. Uspešno naređane kocke na šarenom vrtićkom tepihu. Ili omiljeno voće za užinu. Ili grudvanje i pravljenje Sneška, onako kako ga bravi četrdeset malih dlanova.

Pa kad mama dođe, onda nastupe novi osmesi, nove radosti, priče i raspričavanja. Jer znaju da imaju sve. I mamu, i tatu, i drugove.

Je l’ plaču? Plaču. I dobro je. Tako znam da u njima raste čovek.

Dete je gost u tvom domu: nahrani ga, vaspitaj i pusti!

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku