Nedugo nakon završetka Prvog svetskog rata nemački vojnik Adolf Dasler (18) vratio se s ratišta u rodni gradić Hercogenaurah, u severnoj Bavarskoj. Kako ima već izučen obućarski zanat, odlučuje da se time i bavi. A to nije bio neobičan odabir s obzirom na to da je proizvodnja obuće u tom kraju bila dosta razvijena.
Počinje s malim obrtom i smešta ga najpre u podrum za pranje odeće u kući svojih roditelja.
Mladom Dasleru, rođenom 1900. godine, pomagao je i otac Kristof, koji je radio u fabrici cipela. Jako talentovani mladić, pun entuzijazma, počeo je da se interesuje za sportsku obuću i osmišljava nove neobične modele, jedan sasvim drugačiji dizajn.
Nekoliko godina kasnije priključuje mu se i dve godine stariji brat Rudolf. Njegov zadatak je bila prodaja, a Adolfov dizajn. Uskoro prijavljuju kompaniju „Gebrueder Dassler Schuhfabrik“ (Fabrika obuće braće Dasler). Dve godine kasnije, proizvodnju počinju u fabrici na drugom kraju grada.
Za braću počinje dobro razdoblje, bolje nego što su mogli da očekuju i vrlo brzo postaju službeni dobavljači nekih reprezentacija na Olimpijskim igrama 1928. u Amsterdamu. Opremili su velik broj atletičara i na taj se način širili na međunarodno tržište.
Dolaskom Hitlera na vlast 1933. godine braća se pridružuju nacistima. No to nije bilo ništa neobično, jer ako si u to vreme želeo da radiš i posluješ, morao si biti uz režim. Svoju vernost nisu baš iskazali 1936. godine za vreme Olimpijskih igra u Berlinu. Amerikanac i crnac Džesi Ovens, koji je tada osvojio četiri zlatne medalje, nosio je Adidasove patike u svojoj pobedničkoj trci.
View this post on Instagram
Te patike mu je lično izradio Adolf, a sposobni trgovac Rudolf uspeo je da ga uveri da će u njima biti nepobediv, te se to smatra prvim sponzorskim ugovorom koji je ostvario jedan tamnoputi sportista. Adidas su nosili i članovi nemačke fudbalske reprezentacije, a braća su nakon toga doslovno bila zatrpana narudžbama iz celog sveta.
Za vreme rata nikome nije bila potrebna kvalitetna sportska obuća, ali su im bile potrebne vojničke čizme koje se Vermahtu isporučuju upravo iz njihovih pogona. Jedno vreme su u fabrici čak proizvodili i protivtenkovsko naoružanje. No, tih godina izlazi na videlo i netrpeljivost među braćom.
Inače, oni su imali vrlo malo zajedničkih osobina.
Adolf je bio tih i povučen, želeo je samo da radi i dizajnira, dok je Rudolf bio temperamentan, društven, uvek spreman za prepirku.
Jedan drugom previše ne pomažu u to ratno vreme, obojica su bila i na ratištima. Posle rata, pred američkom vojskom jedan drugog su optuživali za blisku saradnju s nacistima. Bratske sukobe dodatno su pojačavale njihove supruge. Navodno je Adolfova supruga imala aferu s Rudolfom, te se čak i govorilo da je njihov najstariji sin u stvari Rudolfovo dete.
Nakon završetka rata, dva brata se definitivno razilaze, a Rudolf osniva vlastitu firmu i naziva je „Puma“, dok Adolf svoju naziva „Adidas“ (prema svom nadimku i prezimenu Adi Dassler). Obe kompanije bile su uspešne, ali su podelile njihov rodni Hercogenaurah.
Tačno se znalo koje prodavnice, pekare i kafane pripadaju „adidasovcima“, a koje „pumašima“. Cele porodice bile su ili na jednoj ili drugoj strani.
Čak su i lokalni fudbalski klubovi u tom gradiću s 20.000 stanovnika bili deo rivalstva. Tako je ASV Hercogenaurah nosio tri pruge, a 1 FC Hercogenaurah pumu u skoku.
View this post on Instagram
Meštani su koristili to rivalstvo pa su na primer majstori koji su dolazili da obave popravke u Rudolfovoj kući obavezno obuvali stare i iznošene Adidasove patike. Znali su da će stariji brat Dasler kad ih vidi na njihovim nogama, reći: ‘Izuvaj to smeće, eno hrpe Puminih patika u podrumu, odaberi sebi neke.’ Tako su besplatno dolazili do novih patika.
Nakon razlaza nekad složna braća do kraja života nisu progovorila nijednu reč. Sahranjeni su na istom groblju ali na najudaljenijim parcelama. Niko zapravo ne zna glavni razlog svađe među dvojicom braće, kao ni zašto su ostali posvađani do smrti.
Dodaj komentar