Sećate se onih priča od drugarice drugaričinog zeta pašanca njegovog kuma komšinice o ljubavnoj priči dvoje koji su se upoznali u autobusu i sada imaju troje dece i srećan bračni status duže od 20 godina? Lepo je biti optimista po pitanju ljubavi, ali je takođe lepo voziti se u miru, bilo 15 minuta po gradu ili satima po novim putevima Srbije. Vrlo često nemaš taj mir, i žališ što Fiat Tabanos ne ide tako dobro po zimi. Onda pregrmiš u upadneš pa počne avantura.

Pričalica

Ovo se više odnosi na međugradske linije, mada nije ništa manje iritantno ni u gradskom busu. Ovi ljudi, iz mog iskustva su to češće osobe ženskog roda i sa visokim, nekako pevajućim glasom, imaju potrebu da nakon što sednu u bus krenu redom po imeniku telefona. Kontam da zovu i one ljude koje nisu zvali dugo, bar ne od poslednje vožnje autobusom. Čim završe jedan razgovor, idu dalje po imeniku.

Otprilike ovako to izgleda:

Heeej kako si, šta radiš? Ja ništa, evo sela u bus, idem kući, jao ima da putujem satima… Nego jesi čula da se Marko/Miki/Dragan ženi? Mislim stvarno, ona njegova ne liči ni na šta… A tek što je zima, ovde baš duva, kako je tu?…

I tako u nedogled, nekad dođu do svih onih ljudi sa kojima su išli u osnovnu, a kojima se od tada gubi svaki trag. Ono što je dobro kod ovakvih ljudi jeste to da svim tim nesrećnim sagovornicima kažu gde idu, pa vrlo lako možeš da izračunaš koliko će vremenski trajati ta agonija. Ako nemaš sreće pa ti slušalice ili ne rade, ili ih nisi poneo prinuđeš si da slušaš o ljubavnim/komšijskim/fakultetskim/prijateljskim/dijetnim dramama dotičnih gospođica.

Volela bih da se uvede neka nalepnica tipa Molim za tišinu.

Ko su najgori ljudi na Facebook grupama?

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here