Ko nije išao vozom do Beograda, ne zna šta je pravi doživljaj. Navikli smo svi da vozovi kod nas kasne, pa ako kojim slučajem stignete na vreme, verovatno vas niko neće sačekati na stanici, jer računaju kasnićete, ipak dolazite vozom. Od prošle godine vozni park Železnice upotpunjen je novim vozovima, koji verovali ili ne, po mom dosadašnjem iskustvu kreću i stižu na vreme, ali nisu baš česta pojava u poslednje vreme i veće su šanse da će vas dočekati baš onaj voz iz prošlog veka.
Stare pruge, a novi voz. Nema bife, ali na ulazu će vam preko razglasa ljubazan ženski glas poželeti prijatnu vožnju. Polazimo tačno po redu vožnje, u 7.26.
Pre svake stanice, opet se javlja teta. Kaže vam gde ste, kuda idete i koja je sledeća stanica. Onda vas po peti put za 15 minuta podseti da ste pod video nadzorom i da ne smete da pušite u vozu. Baš kada je ovo izgovorila negde kod Čortanovaca, osetim miris cigare. Iza mene, grupa mangupa, mlađih od 18 godina, sa rančevima na leđima, pubertetskim bubuljicama i skupim telefonima u rukama, pali cigaru. Zadirkuju jedan drugog, i ohrabruju se međusobno. Ništa se ne dešava, teta iz razglasa nije došla da ih opomene, a ko god da gleda te kamere, očigledno ne radi dobro svoj posao.
Pošto u vozu nije bilo publike koja bi obraćala pažnju na njih, momci uskoro gase cigare i stavljaju slušalice. Na sledećoj stanici u voz ulazi žena sa velikom torbom u ruci. Seda preko puta mene, i ubrzo otkrivam da se njena torba kreće, a iz nje izlazi nešto malo belo i čupavo.
– Čarli, vraćaj se dole – gospođa strogo naređuje maltezeru koji je naumio da istraži novi voz. Verovatno je i on kao i ja pvi put ovde. Čovek pored nje sa gađenjem pomera svoju jaknu sa sedišta i mrmlja nešto sebi u bradu. Očigledno mu se Čarli ne dopada.
Udobno sam se smestila u nova sedišta, stavila slušalice i pokušala da zaspem. Trgnulo me je lupkanje po ramenu. Konačno je stigao i kondukter. Pozdravlja gospođu i Čarlija koji su izgleda redovni putnici. Pitam ga kada je poslednji voz iz Beograda, i da li povratnu kartu mogu da iskoristim i sutra. Kaže nema pojma, da pitam Beograđane. Ne znam šta je ovo trebalo da znači, ali se nadam da će Beograđani biti malo bolje informisani.
Baka preko puta mene započinje razgovor. Bilo je pitanje vremena kada će. Sećam se da nam je u srednjoj školi profesorka sociologije objašnjavala ovaj fenomen. Oni su jednostavno usamljeni. Često žive sami, pa vole subotom da se provozaju koji put četvorkom po Limanu, porazgovaraju sa komšijama i pričaju o zimnici i starim kostima. Svaki put kada mi se neko stariji obrati setim se ovoga, pa mi nekako bude žao. Pričam ja tako sa baka Smiljkom o njenoj unuci koja baš liči na mene i koja je pre 3 godine otišla u Ameriku. Vadi mi sliku iz novčanika, i oči joj se pune suzama. Kaže ide kod sina u Beograd, nije ga videla više od mesec dana, a on nema vremena da dođe. Ide da ga iznenadi.
U razgovor se uključuje i gospodin koji je do tada bio zauzet čitanjem novina, odmahuje glavom, i kaže kako je omladina sve gora i gora.
– Samo gledaju u te ekrane. I posle nemaju vremena. Kad sam ja bio mlad, mi smo na kraj sveta hteli da idemo. Vladu da rušimo. A oni ne znaju ni ko nam je predsednik.
Znamo mi ko nam je predsednik, kako to da zaboravimo – mislim u sebi, a ne smem da izgovorim. Ako krenemo o politici, neće nam ni sva kašnjenja ovog sveta biti dovoljna. Kroz prozor gledam prve obrise glavnog grada. Novi Beograd, most, i uskoro stižemo. Stare navike umiru teško, i nekoliko ljudi se već gura oko vrata, iako do stanice ima još sigurnih 10 minuta. Neka, oni su spremni.
Teta na razglasu kaže nam da je putovanje završeno. Ustajem, pozdravljam se sa baka Smiljkom i Čarlijem koji je u međuvremenu završio u mom krilu. Kao što sam i mislila, drugarica još nije stigla, a krenule smo otprilike u isto vreme. Ja iz Novog Sada, ona sa Vidikovca. Koristim vreme da pitam Beograđane za svoju povratnu kartu. Konačno dobijam informaciju, a žena na šalteru mi kaže da bolje ne idem poslednjim vozom, jer se nekad ne pojavi. Ne pitajte me kako je to moguće, pokušavam da održim onaj lep utisak iz novog voza. I da, umalo da zaboravim, u novom vozu ima i toalet, i stiže samo 5 minuta kasnije nego što piše u redu vožnje. U Beogradu smo u 9.25h.
u pola 8 iz NSa u pola 10 u BGu…2 sata voznje????
Tako je, 2 sata novim vozom. A starim do 6 sati
Mora da nikad nisi išao iz Ns za Bg i obrnuto 🙂
Putovala sam nekim biznis vozom (inter city) koji polazi oko 8:00 iz Novog Sada a u Bg stize oko 9:30. Ni karta nije nesto narocito skuplja. Staje samo u Indjiji i Staroj pazovi
Novim vozom od Novog Sada do Beograda treba oko sat i 40 minuta. Idem svaki vikend po dva puta. Starom treba otprilike isto toliko. Novi voz ne ide nista brze od starog, osim sto je „luksuzniji“. Inter siti stigne najbrze, nekad i za sat i 20 minuta. Nije istina da se poslednji voz „ne pojavi“, nego je u njemu uvek najveca guzva i postoji mogucnost da necete uspeti da udjete u voz. To da li ce voz stici na vreme ili ne, ne zavisi od toga da li je voz novi ili stari. Zavisi od ostalih vozova, jer uglavnom bude cekanja i propustanja drugih vozova iz suprotnog smera, i od guzve u vozu, odnosno zadrzavanja da svi putnici udju na stanici. Zivotinje su cesti putnici u vozu. Okej tekst, ali moglo je biti bolje opisano.
Postovanje,
prosle godine sam dosta putovao vozom, odlicno, bolje nego autobusom. Retko je kasnio caj se par puda desilo da je dosao pet minuta ranije. Pravo je uzivanje u novim vagonima. Super, koristite voz, jeftinije a komotnije !