Film Magazin

Životna priča: Vojislav Voja Brajović, gospodin glumac

Vojislav Voja Brajović je jedan od najpoznatijih, najtalentovanijih i najšarmantnijih srpskih glumaca.
Rođen je u Beogradu, 11. maja 1949. godine.

“Moji roditelji bili su mladi revolucionari, antifašisti. Majka se uključila u rat sa 16, otac sa 19 godina. Stariji brat se rodio u Karlovcu. Otac je bio mladi oficir, voleo je da misli svojom glavom i to ga je, naravno, koštalo kad je nastupila rezolucija Informbiroa. Smatrao je da je Tito izdao interese radničke klase. Osuđen je kao politički nepodoban, odveden na Goli otok, a kaznu je odležao u Staroj Gradiški… Mama je volela da sve bude lepo.

Skoro da nismo imali leba da jedemo, ali smo zato morali da budemo lepo obučeni, sve ‘ko iz Burde’. Imala je čipke na klozetskoj šolji. Ona je odredila mene, moj život. Sa četiri godine počeo sam da recitujem po mesnim zajednicama. Imao sam jednu mašinku i jedan glavni hit ”Partizan na straži”. I na ovaj način je htela da pokaže da nismo prokaženi ili antidržavni element. Kad sam krenuo na prijemni ispit sašila mi je košulju i pantalone od teksasa. Znala je da je to moderno, ali nismo mogli da kupimo”.

Bilo mu je devet meseci kad su neki ljudi upali u stan, u Kosmajskoj ulici u Beogradu. Oca Vukotu odveli su na robiju, a majku, brata i njega izbacili napolje. Zbog toga su došli u Valjevo, kod ujaka. Kad se otac, posle četiri godine, vratio iz zatvora, svakodnevno im je čitao narodne pesme, a majka ga je ‘gurala’ da recituje, što mu je prešlo u naviku. Često je boravio i kod očevih, u Crnoj Gori. “Kao deca išli smo na prelepu planinu Ponikvicu, gde je naš đed izvodio stoku na pašu. Onda se spavalo u kolibama, u jednoj prostoriji od dvadesetak kvadrata, sa ognjištem u sredini. Ležali smo na šušbinama, vrećama punim lišća, nas petnaestak, cela bliža rodbina.

I bili smo presrećni! Baba me je vodila iza kuće da mi pokaže krst koji će joj, kad umre, staviti na grob. Ta slika mi se zauvek urezala, kao i one kad me je majka, a imao sam jedva tri godine, vodala sa sobom po Jugoslaviji, da tražimo oca koji je nestao u vrtlogu Informbiroa. Na kraju smo ga našli u Gradišci. Spavali smo kod čuvara groblja, on nas je jedini primio u kuću. Da bi ocu dala neki znak da smo živi, majka je u kašu koju mu je preko veze poslala u zatvor stavila i moju cuclu. Jer, mučeći ga, stalno su mu govorili da mu je porodica mrtva, da smo se podavili. Cucla je bila znak da izdrži, zbog nas. To što smo preživljavali je svakako određivalo moju sudbinu. Nas dvojica mali, majka sama, samohrana, a treba da nas zaštiti. Kako? Tako što nas je vodila po priredbama, na njima sam recitovao. Ja na bini, u pravoj partizanskoj uniformi, sa drvenom mašinkom o ramenu, a otac u zatvoru”.

U Valjevu je završio osnovnu školu i gimnaziju.”Pita učiteljica ko će da recituje, ja dignem ruku. Ko će da igra žapca koji skakuće na bini? Opet se ja javim. Žabac je moja prva uloga u nekoj predstavi, u Valjevskom pozorištu koje više ne postoji”. U gimnaziji ga je zanimala likovna umetnost, bavio se vajarstvom, ali ga je gluma uzela pod svoje:”U prvom razredu sam igrao dramatizovano “Tražim pomilovanje” Desanke Maksimović, u drugom sam sa KUD Abrašević radio Molijervog “Mizantropa” i dobili smo prvu nagradu na BRAMS-u, na smotri amatera Srbije u Kuli, kao i na takmičenju amatera iz cele ondašnje zemlje na Hvaru.

voja-brajovic
Printscreen

Žiri su činili Hugo Klajn, Isak Amar, Pero Budak i neki njihovi komentari su me motivisali da razmišljam o glumi. Ako ništa, mogao bih da, recimo, prodajem karte u pozorištu ili u bioskopu”. Gimnazijalci su ga voleli, jer je školski odmor pretvarao u mini-koncerte. Drug Mića mu je nabavljao ploče “Stonsa”, “Kingsa” i “Enimalsa” a on ih je puštao preko razglasa. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Ognjenke Milićević. “Na Akademiju sam otišao iz prostog razloga da ne budem besposličar, jer sam smatrao da nemam dovoljno radnih navika da završim medicinu. To sam oduvek voleo, a i ceo život sam proveo po bolnicama. Upisao sam glumu bez ikakvih ambicija”.

Karijeru je gradio paralelno na televiziji, na filmu i u pozorištu. “Kao studenti smo bili angažovani da za predstavu “Agamemnon” igramo argivske starce, jer niko drugi u ansamblu to nije hteo. Stavili su nam brade, našminkali i to je bilo moje prvo igranje u teatru. Pozvali su nas u tadašnje Savremeno pozorište na Crvenom Krstu i dali nam platu 50 hiljada. Bojan Stupica, tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog, koji je voleo da okuplja mlade glumce, kupio nas je za 5.000 dinara. Pitao nas je koliku imamo platu u Savremenom i rekao: “Dobićete ovde 55.000″. Tako je počelo”.

Član JDP je od 1969. i za četiri decenije u matičnoj kući je ostvario više od 50 uloga. Kao gost je igrao i igra na scenama mnogih drugih pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Podgorci, Grad teatru Budvi. Popularnost kakvu mladi glumci mogu samo da sanjaju, donela mu je uloga Tihog u seriji “Otpisani”.
Ipak, uprkos nemerljivoj slavi i oreolu zavodnika koji ga je pratio decenijama, jedva je čekao da se reši imidža stečenog u “Otpisanim”.
Za Tihim su ludele sve devojke, a Voja je, uz Gagu Nikolića, bio jedan od najlepših glumaca jugoslovenske kinematografije.

tihi-prle

“Tek sa “Mrešćenjem šarana” moj glumački talenat došao je do izražaja. Dobio sam pravu, dramsku ulogu. Rečju, oslobodio sam se ‘fioke’ zavodnika u koju sam, ne svojom voljom, svrstan od strane reditelja”.
Igrao je u više desetina predstava, između ostalih u komadima “Pozorišne iluzije”, “Lažni car Šćepan Mali”, “Bure baruta”, “Mrešćenje šarana”, “Troil i Kresida”), nekoliko desetina filmova: “Specijalno vaspitanje”, “Balkan ekspres”, “Nacionalna klasa”, “Tesna koža”, “Tito i ja”, “Bure baruta”, “Jesen stiže, dunjo moja”, kao i u desetak serija, od kojih su najpopualrnije “Otpisani”, “Više od igre”, “Bolji život”, “Sinđelići”.

DRUGI O NJEMU:
*“Nikada ga nisam gledao kao konkurenciju. Tokom snimanja “Otpisanih” pravili smo šale na račun toga. Pošto je Tihi uvek voleo da ide ispred mene, duvao sam mu u kosu, koja je tada bila lepa i gusta, pa pošto mu je to smetalo, da bih prestao, puštao je da ja idem prvi”. Dragan Gaga Nikolić

*”Prvo sam mislila da je lep i glup, jer je igrao Tihog, i onako, stvarno je lep, pa sam mislila da mora biti glup. Onda sam promenila mišljenje kad sam gledala “Mrešćenje šarana”. Veoma sam se zapanjila kad sam videla koliko je dobar glumac i tu sam otkrila da je on ozbiljno dobar pozorišni glumac”. Dramaturg Ivana Dimić

ON O SEBI:
“Glumac je kao rols-rojs, ima ogromnu kubikažu, veliku masu, on mora da prede, da se ne čuje kad radi. I svako veče polaže prijemni ispit kod nekog ko to prvi put gleda. Mora da se dopadne, da prođe. Nisam bolesno ambiciozan, ali volim to što radim i nastojim da to bude najbolje moguće na svetu”.

”Sećam se da je tada veliki glumac sa ogromnim autoritetom, Milivoje Živanović ušao u glumački salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kojem sam sedeo, u trenutku kad su me bile pune sve novine. Rekli su mu:”Ovo je Voja Brajović”, a on je ravnodušno pitao:”Ko?Nikad čuo”. Taj njegov sasvim iskren gest shvatio sam kao važnu poruku: “Mali, nemoj ni da pomisliš da si ti neko”. To je za mene bio veliki nauk”.

“Ponosan sam najviše na to kada drugi ljudi osećaju da imam čime da se ponosim. Mi služimo drugim ljudima. Imamo dar koji nam je bogomdan, a naša je obaveza da svojim talentom taj dar nekome prenesemo. Nebitno jeste li umetnik, slikar ili muzičar, dužni ste nekome pokloniti svoj talenat”.

Sa glumicom Milicom Mihajlović venčao se 2002. godine. “Ne znam kako da vam obrazložim šta me je privuklo Milici. Kad bih to raščlanio i objasnio, onda mi ne bi bilo tako nedokučivo. Milica je neverovatan energetski izvor. Retke su takve osobe, sa tom količinom životne snage i radosti. Ona je veliki borac i uvek nalazi način da smiri situaciju i odagna moje loše raspoloženje. A najviše me brine što je mene zavolela. Smatrao bih je idealnom da nije ovoga sa mnom”.

Iz prvog braka sa Valjevkom Ljiljanom ima sina Vukotu, scenaristu, manekena i glumca i ćerku Iskru, takođe, glumicu. Iskra mu je podarila unuku Ines. Iz drugog braka ima sina Relju.

Izvor: Indeks.rs

Voja Brajović: Mi se stalno takmičimo ko nas više mrzi, pa da onda mi njih još više mrzimo

14 Shares
Share via
Copy link