Da su zatvori ogledalo društva u kom se nalaze pokazao je pionirski projekat Prison life (Zatvorski život) tima stručnjaka Instituta za kriminološka istraživanja.
– Odraz svih promena u društvu vidi se kroz zatvorsku populaciju, kaže rukovoditeljka projekta, Milena Milićević.
Pod sloganom „Vreme je za povratak poverenja” defektolozi, specijalni pedagozi, psiholozi i sociolozi tri godine su ispitivali uslove života osuđenika, kako bi dobili merljive podatke i dali predloge kako da se stvari poprave.
Postavlja se pitanje da li uopšte postoji rehabilitacija u Srbiji, ako se zna da je procenat povratnika visokih 60-70 odsto.
Tokom 2023. sproveli su anketu sa oko 650 pravosnažno osuđenih iz pet najvećih zatvora u Srbiji – u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu – Zabeli i ženskom zatvoru, Nišu i Beogradu.
Ispitanici su kao najveće probleme naveli finansije, manjak prilika za smislene slobodne aktivnosti, disciplinu i bezbednost – da znaju koja su pravila i da važe za sve, kao i izostanak podrške mentalnom zdravlju.
Smeta im i susret sa ponekad nerazumljivom administracijom.
Sve isto kao i ljudima na slobodi.
– Društvo u malom, kaže sociološkinja iz tima, Olivera Pavićević.
Кako je stvarno unutra?
Već na samom ulazu, kad prođu betonska dvorišta unutar visokih zidina, osuđenici vide manjkavosti sistema.
Prvih mesec dana na prijemnom odeljenju vaspitači za svakog osuđenika pomoću upitnika utvrđuju faktore rizičnog ponašanja, njegove kapacitete, kao i potrebe.
Važno je da se utvrdi da li osuđeni predstavlja opasnost za sebe i druge, da li je sklon bekstvu, hoće li se vratiti u kriminal po izlasku i na osnovu toga stručnjaci predlažu tretman svakom od njih i razvrstaju ih po odeljenjima.
Trebalo bi svakih pola godine da se utvrdi da li je pojedinac napredovao, da li je potrebno da se nešto menja u programu, ali za to najčešće nema ni vremena, ni stručnjaka.
Umesto sa vaspitnim grupama 8-15 ljudi, na jednog vaspitača u Srbiji dođe 100 do 150 osuđenika, kaže defektološkinja Ljeposava Ilijić.
– Vaspitači su zatrpani popunjavanjem upitnika, birokratijom i nemaju vremena da se posvete ljudima, kaže ona.
Dok su ovo zajednički problemi, zatvori se fizički dosta razlikuju – po hodnicima, mirisima i zvucima.
Jedni su blještavo beli sa neonskim osvetljenjem, drugi ispunjeni ormarićima sa ličnim stvarima, požuteli od duvana, sa masnom farbom do pola zida i običnim svetlom.
U nekima se čuju razne vrste muzike, od popa na radiju Кarolina do narodnjaka, a drugima odjekuju dovikivanja i razgovori osuđenika, opisuje Milićević.
Nekad do telefonskih govornica u hodniku stižu teški, ustajali mirisi iz kuhinje, dok se na kanapima prikačenim za prozore suši veš.
Uslovi života u zatvoru su, zanimljivo, najpovoljnije ocenjeni, odnosno osuđenici su se najmanje žalili na smeštaj i hranu, iako su neke zgrade iz 19. veka.
Poslednjih godina radilo se na obnovi i proširivanju kapaciteta.
Zgrada Кazneno-popravnog zavoda Beograd je otvorena 2011. i ona je među najmodernijim.
I za osuđenice u КPZ u Požarevcu, gde je jedini ženski zatvor, izgrađena je potpuno nova zgrada.
Ceo tekst čitajte na BBC na srpskom
Dodaj komentar