Gorana više od 10 godina živi u Španiji, za sat vremena zaradi 80€ i ne razmišlja o povratku u Srbiju

Španija je i posle pandemije kovida jedna od omiljenih zemalja za život naših ljudi. Trenutno ovde živi oko 7.000 Srba, ima ih na različitim pozicijama, neki rade kao profesori na fakultetu, drugi su programeri, ali je ipak, većina zaposlena na manje plaćenim poslovima.

Prosečna zarada u Španiji je nešto viša od 2.000 evra, dok je minimalac oko 1.000. Najviše se, kao i u većini evropskih država, zarađuje u IT sektoru, marketingu, a na listi dobro plaćenih su i lekari i ostalo medicinsko osoblje, piše Kurir.

Za bolje poslove se podrazumeva znanje engleskog, španskog ili katalonskog jezika.

Gorana I. jedna je od brojnih srpskih državljanki koja se iz rodnog Niša u ovu mediteransku zemlju doselila pre desetak godina.

Pre toga je sa suprugom programerom boravila u Grčkoj, Italiji, Kini, ali je Španija, a posebno Barselona destinacija u kojoj se njena porodica danas oseća kao kod kuće.

Iako je u Nišu imala ozbiljnu advokatsku karijeru, to joj nije smetalo da spakuje kofere i krene u svet. Kada se osvrne na dugogodišnji period boravka u inostranstvu, kaže, da se nije pokajala i da je to bio pravi korak.

Tokom jednog odmora u Srbiji Gorana je završila kurs limfne drenaže i sada se povremeno time i bavi u kućnim uslovima. Kako kaže, za sat vremena može da zaradi minimum 80 evra, dok se cena ovog tretmana u salonima kreće oko 180 evra.

Život u Barseloni, navodi naša sagovornica, nije preskup, ali sve naravno zavisi od posla kojim se bavite.

Hleb plaćaju od 0,70 do 2,5 evra, za litar mleka treba izdvojiti 1,20, dok 12 jaja košta 2, 20. Maslinovo ulje je oko 5,5 evra, a suncokretovo je 1,50.

– Cene namirnica su slične kao i u Srbiji i može se reći da je hrana jeftina za ovdašnji standard. Tako je kilogram svinjskog mesa oko 7 evra, piletina tri, dok sir plaćamo oko 10 evra. Pirinač košta od 1, 30 do 2,50, šećer je 1,30 , krompir oko 1,50, luk dva, paradajz dva do tri evra, krastavac 1,50… – kaže  sagovornica.

Troškovi života u Barseloni nisu visoki kada je u pitanju hrana, ali jesu kada se radi o ceni stanarine. Kupovina stana u Barseloni za većinu stranih državljana je nemoguća misija.

S druge strane, veliki deo budžeta ide i za kiriju, pa tako jedna osoba treba da pripremi i do 1.000 evra, u zavisnosti od lokacije. Ovde samci teško mogu sebi da priušte stan ako imaju niža primanja.

– Najam stana za porodicu kreće se od 600 do 3.000 evra, a može da košta i više od toga. Voda se mesečno plaća oko 20 evra, gas je 70 na dvomesecnom nivou, dok su ozbiljan izdatak i računi za četiri mobilna, fiksni telefon i internet oko 120 evra. Struju plaćamo tromesečno i račun je oko 200 evra – otkriva Gorana.

Bez engleskog nema posla

Srbima je najlakše da u Španiji pronađu posao na engleskom jeziku ukoliko nemaju odgovarajući nivo španskog ili katalonskog.

Tu mogu da im pomognu različiti sajtovi za traženje posla, gde mogu da pronađu ponude za svoju struku.

Nakon potpisivanja ugovora, radnik dobija dozvolu za rad i boravak u Španiji, kao i odgovarajuću vizu. Ipak, treba znati da se na većini mesta sklapa ugovor samo na određeno vreme.

Goranin sin studira na takozvanom javnom univerzitetu i, kako kaže, status budžetskog studenta kao u Srbiji, ovde ne postoji, već se školarine kreću od 1.500 do 2.000 evra.

Nema povlašćenih, svi moraju da plate školovanje. Obrazovanje na privatnim fakultetima je dosta skuplje pa bude i do 10.000 evra po godini.

Za svoju dušu, daleko od rodnog Niša, Gorana se sa svojim suprugom bavi poljoprivredom. Imaju svoju malu baštu na imanju koje su uzeli u zakup na obodu grada. Boravak u njoj je njihov zajednički beg od svakodnevice.

– Nama je bašta u vreme pandemije bila jedina mogućnost za izlazak iz kuće, ali smo i posle toga nastavili ovde da za svoje potrebe gajimo sezonsko povrće paradajz, papriku, plavi patlidžan, blitvu, karfiol, luk…Uživamo da svaki trenutak slobodnog vremena provedemo u ovoj razonodi – priča naša sagovornica.

Pauza za ručak obavezna

U Barseloni se poštuje pauza za ručak. Tada sve staje i svaki posao je na pauzi. Upravo zbog toga većina zaposlenih na poslu ostaje duže, što je mnogim Srbima teško da se naviknu.

Zbog toga je saobraćajni špic tek oko 19 sati uveče. Pošto su uglavnom svi ljudi u Barseloni opušteni, druželjubivi i ljubazni, nije retkost da formalne poslove i obaveze kasne ili se produže zbog neformalnih druženja.

Svi vole da ćaskaju, bučni su i vole restorane i muziku.

Gorana sama ili sa porodicom u Srbiju dolazi tri do četiri puta godišnje. To su za nju trenuci radosti, ali kaže, da se nikada ne bi vratila da živi. Jednostavno Španija joj pruža mnogo više mira, sigurnosti, finansijske stabilnosti i slobode.

– Kvalitet života je u Španiji mnogo bolji. Neizmerno mi je drago kada dođem kući i kada provedem vreme sa svojom porodicom i prijateljima. Nigde nije savršeno, ali mislim da Srbija mora da pređe jedan dug put kako bi ljudi zaista bili zadovoljni uslovima života – smatra Gorana.