Svako ko je iskren prema sebi priznaje da je Milan bio i ostao simbol slobodnog duha Beograda, a njegov rad vaspitao je mnoge naraštaje koji se teško nose sa vladavinom primitivizma.
Frontmen i gitarista čuvene grupe „EKV“ Milan Mladenović bio je zaljubljenik u rokenrol ceo život. Strast prema muzici bila mu je zvezda vodilja, a vanvremenske hitove koje je stvorio se i danas slušaju sa velikim žarom.
Njegova ličnost postala je urbana legendra Beograda. Šarmer i ljubitelj pravde nikada nije odstupao od svojih princima, a zbog autentičnosti ga je publika najviše i zavolela.
Isticao se talentom u sviranju, komponovanju i pisanju, harizmom, britkim umom, avangardom i poetskom zanesenošću, a uvrstio se u simbole jugoslovenske muzike.
Rođen je u Hrvatskoj 21. septembra 1958. Otac Spasa, rodom iz Kurševca, bio je vojno lice, a majka Danica Puharić bila je poreklom iz Makarske. Milan se u šestoj godini seli sa porodicom u Sarajevo, za koje kaže da je imalo snažan uticaj na njegovu ličnost.
– Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo… Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango-gitaru ispod miške – pričao je Milan o svom odrastranju.
Već 1970. godine dolazi u srpsku prestonicu. Pohađao je Jedanaestu beogradsku gimnaziju, već u tinejdžerskim danima je drugovima Dragomirom Mihajlovićem Gagijem i Milanom Stefanovićem Mikicom osnovao svoj prvi bend — Limunovo drvo.
– Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu, gde sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidelo, a čas ne bi. Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku – pričao je Milan u emisiji „Tri želje za zlatnu ribicu“ Ireni Mišović.
Posle nekoliko godina nastao njegov prvi značajniji sastav – „Šarlo Akrobata“. Zbog nesuglasica bend se raspao, a Milan je oformio novu grupu „Katarina II“, koja je kasnije promenila ime u „Ekatarina Velika“ i lansirala se u sam vrh jugoslovenske rok scene. Ispisivao je note od kojih i danas krv brže struji venama.
– Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate – otkrio je svojevremeno magazinu „Ćao“.
U avgustu 1994. godine, nakon nastupa „Ekatarine Velike“ na festivalu u Budvi, Milan Mladenović prebačen je u bolnicu gde mu je konstatovan rak pankreasa. Posle tri meseca borbe izgubio je bitku sa bolešću 5. novembra 1994. godine. Kako su prenosili tada mediji, preminuo je „iscrpljen u 36. godini i sa svega 35 kilograma“.
– Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno – nikad ne znam gde ću krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred… Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život. Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine – reči su kojima je završena njegova monografija.
Klavijaturistkinja EKV-a Margita Stefanović i velika Milanova prijateljica bila je svedok njegovih poslednjih dana.
– Mada je navikla da se suočava s gubicima, doživela je smrt roditelja i mnogih prijatelja, smrt Milana je potpuno poremetila Margitu. Dan pre Milanove smrti, 4. novembra 1994. Magi je bila u svom stanu na Slaviji. Zazvonio je telefon. “Možeš li da dođeš do nas? Milan samo hoće tebe da vidi”, vapila je Milanova mama Danica. Magi je odmah uhvatila taksi i otišla do stana Mladenovića na Novom Beogradu. Milan je ležao u krevetu. Bilo je mračno. “Nemoj da plačeš, sve smo ovo znali”, rekao je Milan. Zatražio je da stavi glavu u krilo kod Margite i da ga mazi po glavi. To su često radili. Zaspao joj je u krilu. Ostala je nekoliko sati sama s njim. Na rastanku mu je rekla “Vidimo se sutra”. Nije joj ništa odgovorio. Samo ju je nežno pogledao. Sutra je preminuo – ispričala je Lidija Nikolić, autorka Margitine biografije “Osećanja. O. Sećanja” i njena bliska prijateljica, a preneo portal Nadlanu.
Do samog kraja je voleo jednu Maju
Milan je važio za velikog šarmera, za kojim su uzdisale beogradske, ali i dame širom Jugoslavije. O njegovom privatnom životu malo se znalo, a mnogo polemisalo. Maja Maričić sasvim slučajno je ušetala u njegov život, a onda je otputovala preko okeana. On je bio frontmen i gitarista EKV-a, jedna od zvezda jugoslovenske rok scene, a ona studentkinja istorije umetnosti.
Dok je čekao njen povratak, Milan joj je napisao pesmu “Srce”, a ona se vratila nakon godinu dana i ostala sa njim do samog kraja. I danas se kroz zadužbinu koja nosi njegovo ime zalaže za očuvanje Milanove umetničke, autorske i lične zaostavštine.
U svega par reči je obajsnio da je rokenrol bio, zapravo, njegova suština.
– Uopšte mi nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako jednoj neozbiljnoj stvari kao što je rokenrol i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da ih potrošim – zaključio je legendarni muzičar.
Izvor: Kurir Stil
Dodaj komentar