Živimo i umiremo bez prave ljubavi, tešeći se da smo ostavili neke gene za sobom

Svadba je. Pao mrak. Polovina društva čereči pečenje, a ostatak drnda telefone razmišljajući kada bi bilo društveno prihvatljivo da odu. Ja žongliram između oba i trudim se da ne gledam ka mladenačkom stolu. Njih dvoje kao pred streljačkim vodom. Nasmejani, a nikakvi, piše N. G. za portal Blic žena.

On je dobio posao. Ona je trudna. Dugo su zajedno. Ajd rezerviši dok stomak ne pokvari slike u venčanici. Red je. Znamo se od detinjstva, nas troje, sada razdvojeni praznjikavim mermenim podijumom I svim istinama koja nismo izgovorili.

Pijem mlako pivo i kao projektor na belom svadbenom stolnjaku vidim epilog ove stolice sa mašnicom, zgužvanih salveta i redova šopske salate. Garsonjeru u Jerkoviću, dva kredita, svađu oko prve škole, prvih kola, poslednje plate i prve rekreativne.

Nju u nekoj ućebanoj trenerci i njega podbulog ispred televizora kako šizi što mu je pukao tiket jer je to lakše nego da razmišlja da mu je pukao život.

Idemo ka tridesetoj i sa starim društvom se mahom viđam po svečanim salama. Pa ipak, cele godine sam otišla samo na jedno venčanje na kojem mi je delovalo kao da su među svim tim jednokratnim rođacima i šliht kolegama pozvali i ljubav.

Na svadbu sam pozvana ovako “Eeee, imam novosti. Trudna sam! Aha, hvala, hvala. Nego, kupuj haljinu, rezervisali smo prostor, šaljem link da vidiš slike”. Brate. Romansa.

Čujem svog oca kako mi jednog ručka u Topčideru izgovara „to je ono što ti niko ne kaže. Ti brakovi koji opstaju, to su brakovi iz interesa. Ovi iz ljubavi popucaju čim im se olade hormoni i usahne hemija. Interes ostaje. Stan na njeno ime ostaje. Dete kome su pukle patike ostaje. To je život“.

Nije. Odbijam to da prihvatim. Počela sam da mrzim svadbe ne zbog toga što ne verujem u ljubav – već zato što i dalje tvrdoglavo verujem u nju.

Statistika kaže da se svaki drugi brak u Srbiji završi razvodom. Ali meni to nije porazno. Daleko mi je jezivije ono što se ne završi. Ono što tavori godinama kao neisceđena bubuljica, Što se psuje u tri ujutru kad klinci zaspu. Što se ogovara sa prijateljicama na putu iz Maksija i tiho prezire tokom predugih tuširanja.

Listam u glavi sve brakove svih ljudi koje sam ikada upoznala. Ubijte me ako pet deluju srećno kada se pogase objektivi.

Većina su na nivou poslovnih partnerstava. Dve pravne strane koje su potpisale brigu o zajedničkom projektu “dvoje male dece” I koji će trpeti penale nakon eventualnog raskida ugovora.

Rolne I rolne filma dečijih rođendana, kumovskih okupljanja i besprizorno dosadnih slava na kojima sam bila zaglavljena sa tim ljudima punih tanjira I praznih pogleda.

Gde su snovi? Strast? Gde je petlja? Kada smo pristali da budemo tako prokleto nesrećni?

A ima izuzetaka. Daleko od Fejsbuka I Instagrama, isfoliranih selfija I izrežiranih storija postoje ta mitska bića, iskreno srećni parovi. Ili, da utišamo utopiju – iskreno ispunjeni parovi koji se trude da budu srećni.

I iskreno im je teško. Iskreno nemaju para. Iskreno krpe kraj sa krajem, cepaju kupone I džedže budni do tri ujutru planirajući ko će od njih dvoje da zalegne I ode na par meseci preko da nešto uštede.

Ne gajim iluzije da je iko potpuno srećan, ali previse viđam ljudi koji su potpuno nesrećni. Koji su pristali da zarad rutine I čaršije ubeđuju sebe da je čaša polu puna dok ližu svaku kapljicu koju uštekaju žedni života kao psi.

Vremena se menjaju I u ljubavi, baš kao što se I ljubav menja vremenom. Pa neka traje dok je ima, umesto da je mrcvarimo na aparate dok nas ne bude.

“Brakovi iz interesa uspevaju”, tvrdi, posle svojih sedamdeset godina, moj otac. Ne. Brakovi iz interesa traju.

Je*eš takav brak. Je*eš takvo trajanje. Je*eš takav uspeh.