Ukradenim stojadinom zgazio staricu da bi drugovima učinio uslugu

Aleksandar Đ. (22) iz Požarevca pokazao je na delu šta znači prijateljstvo, tako što je citiram “učinio uslugu” svom prijatelju Danijelu S. (21) i njegovom ocu Saši S. (47), zgazivši stojadinom 78-godišnju Požarevljanku Ružicu Kovač dok je vozila bicikl.

Tim “činom” on je “oslobodio svoje prijatelje zle starice“ koja je nameravala da ih izbaci iz kuće.

I posle kažu nema pravih prijatelja.

Pa, zar Aleksandar nije to dokazao kada je očigledno sa gramom mozga (al srcem punim solidarnosti prema drugu) pristao da ukradenim stojadinom sa lažnim tablicama pregazi babu i time, onako kako dolikuje jelte, okonča sve probleme koji su iskrsli oko imovinsko pravnih odnosa.

Pa zar se do sad nismo uverili da se ovde svi problemi rešavaju nožem, benzinom i šibicom, lomljenjem kuka, noge, nosa, udaranjima do smrti, gaženjem u punoj brzini?

Rešavaju. Čovek se odavno igra Boga i tu više nema ničeg iznenađujućeg, nažalost.

Prevari te, ubiješ. Učini ljubomornim, pretučeš pa ubiješ. Zajebe za kintu, zapališ. Ostane dužan novac, ubiješ. Pomeri ti živac, ubiješ.

Ironiju na stranu, iako mi više prija da pišem ironično, do ideje da smaknu jadnu staricu otac i sin su došli nakon što je Ružica, navodno, odlučila da ih izbaci iz kuće koju su oni pazarili od nje za 10.000 evra, ali pod uslovom da ona ostane u njoj do smrti.

Pošto su se posvađali, starica je odlučila da raskine ugovor i izbaci ih na ulicu. Tog momenta u glavi oca i sina rodila se zamisao da Aleksandru predlože da zgazi staricu, što je on “bez mnogo dvoumljenja” prihvatio.

Našao ju je po datim instrukcijama, i dok je vozila bicikl, pregazio je. Zatim je (kako dolikuje) pobegao s lica mesta i malo dalje u selu Mihajlovac kod Smedereva zapalio automobil da bi uklonio tragove. Starica je nakon dva dana preminula u jednoj beogradskoj bolnici.

Na saslušanju u policiji, privedeni Aleksandar (odale ga sigurnosne kamere) priznao je zločin, rekavši da je drugu “činio uslugu”.

Time me je Aleksandar razuverio da “činjenje usluge” mora biti isključivo rezervisano za pozajmicu novca, odlazak po dete u vrtić, ustupanje auta ili “pokrivanje na poslu 15-ak minuta”.

Aleksandar je proširio listu “činjenja usluge” dodajući na nju ubistvo i pojmu prijateljstva dao neslućene razmere.

Od sada će svako moći da vam prebaci: “I ti si mi neki prijatelj” ako na primer odbijete da ubijete nekog kolegu, devojku, rođaka, švalerku koji ga nerviraju i time mu “učinite uslugu”.

Aleksandar ima samo 22 godine i svima nam je pokazao kako se “nesebično pomaže prijatelju u nevolji”. Nema premišljanja, dvoumljanja, natezanja, lepo kažeš “mogu” i ubiješ staricu.

Ovaj tekst nije moguće pisati drugačijim tonom, jer čovek današnjice, jadan i žalostan u svojoj pohlepi, svireposti i gluposti, ne zaslužuje ništa drugo do ironičnog tona.

Živo me zanima kako bi tata i sin i odani drug Aleksandar živeli da su ostali neotkriveni.

Može li se posle par meseci ili nedelja mirno otići u farbaru i kupiti jupol da se okreče zidovi kuće zbog koje imaš krv na rukama. Jel se stolarija menja uz zviždukanje neke melodije ili se ipak oprezno u ćutnji zavrće šraf?

Među kakvim ljudima živimo?

Spremnim da nekome učine uslugu ubistvom?

Spremnim da nekoga zamole za ubistvo jer imaju probleme sa nekim?

Spremnim da nakon toga mirno žive?

Vidite, do juče sam kukala kako nemam pravog prijatelja, danas mi je već lakše. Ne bih podnela toliku dozu prijateljstva i spremnosti da mi se “učini usluga”.

Živimo u vremenu kad više nemam opcija da detetu objasnim sve abnormalnosti koje se dešavaju.

U svetlu svih dešavanja prijateljstvo, poštenje, moral, sposobnost, dobrota dobili su skroz drugačije značenje.

Nisi prijatelj kad kažeš istinu i vratiš druga na pravi put, već kad ga guraš u sunovrat, kad mu podilaziš, kad klimaš prećutno glavom ili u Aleksandrovom slučaju ubiješ za njega.

Nisi sposoban kad učiš, trudiš se, marljiv si, ambiciozan, odgovoran, već kad živiš ko sluzavi puž koji se uvlači u uzane otvore partijskih dupeta ili dupeta gazde, šefa.

Poštenje je kad si shvatio da je sasvim ok da pružiš kovertu sa novcem da ubrzaš stvar ili kad uzimaš “pošteno” pravdu u svoje ruke, jer zakona nema.

Moral je plastična sisa, dupe, usta i igranje iznad udova “biznismena” koji se na divlje povezuju na strujne kablove da bi imali džaba struju za svoj stambeni objekat i teretanu u kojoj si zbog plastične sise dobila mesec dana gratis treninge, posle kako se pokažeš.

Dobrota je naivnost, i dobrota je sramota kao da si ukrao nešto, a ruke ti ko suze čiste.

E, tako današnje društvo definiše i doživljava ove pojmove.

Mene ako pitate, znaćete da ste normalni ako gubite vazduh u plućima, imate knedlu u grlu i idete kod psihoterapeuta zbog svih onih kojima ne pada na pamet da to urade. Normalan čovek ovde ima sve simptome bolesnog čoveka, jer da nije normalan sve navedeno ga ne bi doticalo.

A bićete pametni kad shvatite da će ovde proteći još mnogo mnogo vremena da sve vrednosti koje sam navela dobiju prvobitno značenje. Zato ili šuma u Srbiji ili koferi pa negde gde se ni minut vremena nećete objašnjavati šta je poštenje, dobrota i moral, a kamoli imati knedlu u grlu zbog stvari sa kojima najmanje veze imate.

Srećno.