Juče si mi stavila srce na zid.

I njoj si stavila srce. I njemu si stavila dva srca. I onda je on tebi vratio tri srca.

I onda si ti odlepila od tih silnih srca i počela si mahnito da ukucavaš sve simbole koje imaš na raspolaganju. Nešto kao srce, cvet, pile, sunce, opet srce, pa druga vrsta cveta, pa medo, pa mesec, pa zvezda.

A ja znam i ti znaš i mnogo njih zna da je on neko o kome si u društvu loše pričala.

I šta ćemo sad?

Da li da ti verujemo da ga zaista voliš i da je on za tebe u ravni nebeskog tela, ili ćemo ipak biti pametni i zaključiti da je nastupilo vreme žestokog foliranja ljubavi. I da se ti žestoko foliraš.

Ponekad pomislim da nas neko zajebava kada kaže da živimo u vremenu totalne apatije, jer ovde u virtuelnom svetu sve pršti od ljubavi i reči „volim“, „ljubim da pukne“, „ljubim, ljubim“. Svi smo prokleto saosećajni, širimo toplinu i ljubav, grlimo se, obasipamo lajkovima. Trgujemo njima, rekla bih. Ajd lupim ja tebi lajk, pa ti meni vrati, jer bitno mi je da ih skupim što više, jer onda peglam samopouzdanje i super se osećam.

I nemam ja ništa protiv foliranja, dok mene ne foliraš.

Izgriza me jedino istina da uprkos ovoliko „saosećajnih“ ljudi mi i dalje zatičemo na ulicama one koji se previjaju od boli, a niko od „saosećajnih“ da priđe. Da podigne, da da gutljaj vode, ruku, pozove pomoć.

Kako je moguće da ima toliko gladnih pored svih tih saosećajnih ljudi čije izlive dobrote i ljubavi svakodnevno na fejsbuku gledamo? Zar saosećajnost ne znači da bi moje moglo biti i tvoje, posebno ako ga imam previše, posebno ako tebi fali.

GLAD

Otkud toliko bosih, i žednih, i otuđenih, i tužnih i najgore od svega usamljenih ljudi pored svih tih srca i empatije koji pršte na fb? Pored svih tih reči “najbolja si”, “sve za tebe legendo”

Otkud toliko slobodnih i frustriranih momaka i devojaka koji vape za ljubavi, a skupili za svoju lepotu i dobru liniju čak 453 lajka?

Otkud toliko loših i kratkih brakova?

Otkud toliko zavisti, i pakosti, i sputavanja u realnom svetu, po ulicama, među komšijskim dvorištima, kada ovde čitamo da se svi tako silno podržavaju i hrabre? Vole se, bre, do koske.

Od toliko ljubavi i znakovne podrške čoveku tačno dođe da povrati.

LAJK

Ovaj virtuelni svet je najbolje i najbrže pokazao ono što živimo vekovima unazad. Žestoko,  ko kuća veliko foliranje, sebe i drugih. Ono, lupanje po ramenu, a nož ti zabijam.

I nije problem u svim tim srcima, već je problem što se ona ne otvaraju tamo gde bi trebalo.

Hajde reci mi kada si poslednji put nekome ljubav pokazao delima? Kada si poslednji put kupio nekom obrok ili podelio sa njim svoj? Kada si nekome darivao svu onu tvoju gotovo novu odeću koju ne želiš više da nosiš? Kada si dao krv? Kada si poslednji put prišao gladnom onemoćalom čoveku? Kada si zagrlio iskreno nekoga? Saslušao ga?

Na virtuelnim mrežama nema mesta razmeni stavova, diskusiji, zdravom sukobu mišljenja. Ako kojim slučajem napišeš bilo šta što remeti postavljača fotografije ili statusa, automatski bivaš izbrisan ili blokiran. Toliko o iskrenoj ljubavi. Nema ti šta da pametuješ i misliš svojom glavom, posebno ne na tuđem profilu, tvoje je da lupiš lajk ili se brate skloni. Ne kvari iluzije.

I zato nam je ovako, hranimo se instant fejk ljubavi. I niko se ne žali. Svima izgleda dobro.

Više niko ne želi da se trudi oko bilo koga, posebno izvan virtuelnog sveta, jer tamo je toliko “srodnih” duša koje nemaju problem da izjave ljubav.

Jer što bi ti trpela svog godinama propalog muža ili ti svoju porođajima “oskrnavljenu” ženu kad vam se toliko njih na fejsbuku nudi, nasmejanih i zgodnih. I kako to da tvom mužu ne cure tako lako izlivi emocija, kao onom tipu što ti se iz Švajcarske noćas javio sa “lepa si, drugačija si nekako od ostalih…”

Upadamo u zamke virtuelnog sveta, gubeći kontakt sa realnim. Jer ovde je sve tako lako i šareno i lepršavo i bez mnogo muke, a izvan je sve tako teško i naporno i nepodnošljivo. I baš je dosadno.

Postali smo povodljivi. U stanju smo da mnogo toga odbacimo zbog nekoliko slobodnih, uglavnom folirantskih izliva ljubavi u malom inboksu pred kraj dana.

I samo je pitanje vremena kada ćemo skroz poludeti od svih tih fb srcadi i šatro velikih emocija koje nećemo moći da nađemo na ulicama, među „živim“ ljudima, jer ona tu ne opstaju.

Biće to bolno buđenje. Ako se ikad trgnemo.

Beba koja izgovara “volim te” je najslađa stvar koju ćete danas videti

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here