Jer su ljudi resurs, a obnovljiv?
Jer nas je sve lako zameniti sledećim ‘ljudom’?
Jer je većina preskočila Marks-Engelsov ‘Kapital’ , prvobitnu akumulaciju kapitala, industrijske revolucije i da se plata zarađuje, a ne ‘prima’?
Recimo, nisam pokretna, a hitno mi treba bilo šta, knjiga ili lek iz drugog grada. Prijatelji/ce pošalju. Iako je garantovana! isporuka u roku od 24 sata, ni milion sati kasnije pošiljka ne stigne. Call centar – mrtav. Dostavljač – mrtav. Pošiljka – mrtva u nekom magacinu. Ko te je*e stajl. Važi. Otkažem.
Druga dostava, ovaj put brza hrana.
‘Za koliko stiže?’
‘Najkasnije za pola sata, znate, malo nam je gužva…’
‘U redu je, donesite’.
Pedeset pet minuta kasnije iz petstoosamnaestog puta dobijam sagovornicu s druge strane žice i ljubazno pitam u čemu je problem s mojom porudžbinom koja kasni skoro pola sata. Dečko je na putu ka meni, kaže ona. Neću da jedem toplo jelo u skamenjeno hladnom obliku, otkazujem, hvala, kažem ja.
Bolje gladna nego budala, je*o me princip!, govorim naglas sama sebi pred tinejdžerom. Bolje, i ja bih isto uradio, stvar…, govori on. Prekida ga zvuk.
Zvono. Dostavljač. Neće da naplati, ne insistiram. Hrana je kao kad zakasniš u restoran s ugašenim roštiljem. Pa ti opet naručuj, budalo!, mislim bez glasa, kažem Ljudu da vrati hranu, Ljud insistira da uzmem za dž. i onda mi se smuči toliko da više i nisam gladna.
Prespavam Srbiju takva kakva je.
Usluge te banke koristim već dvadeset godina. Odem rano, slede praznici, rokovi su mi važni. Tražim potvrdu da sam njihov klijent, jer mi je traže u drugoj javnoj instituciji.
‘Znate šta, to ne može danas, a i plaća se trista…’, cvrkuće dečkić s moćnije strane šaltera.
‘Znate šta, to je jedan papir, jedan potpis i jedan pečat, zašto ne može danas?!’, zbun do besa.
‘Ne znam, ali ne može, izv…’
‘Ne znate da ne radite naredna tri dana i da ćete mi neznanjem i bukvalno produžiti administrativnu agoniju najkraće deset, jer daleko je Sunce? Pogledajte otkad sam vaš klijent i koliko kože s leđa ste mi odrali, a? I sad ne može jedan klik, jedno ‘tras’ i jedan ‘žvrlj’ posle pola sata mog čekanja, nego ‘ne znam’, a?’ Važi.
Izađem, sednem pod lipu pred bankom i počnem da ridam iz sve snage. Preko puta zgrada opštine, pored pošta, s druge strane Poreska uprava, niko ne radi, jebavaju neke praznike i jaja i post i mrs’ i Hrista i najtreš ‘autotune’, dok se okolo vrzma neki narod, žene kese, muškarci stomaklije, ‘sitna’deca vezana lancem za ruku jednog od roditelja, pankerski nastrojena…
Naravno, trgovine svim i svačim, od hleba do nakita, rade neprestano, nema tu ničega novog, pa ni toga da za rad u vreme državnih praznika i nedeljom zaposleni u privatnom sektoru neće biti po zakonu plaćeni, jer znamo iz sopstvenog iskustva, ali zašto su svi u tim trgovinama preumorni, spori, neljubazni, ne znaju ili neće?
Zašto, Ljudi, jesmo li mi nesretnici iz iste epizode krivi za vašu malu platu, odvratne uslove rada, odsustvo vaspitanja i znanja?
Pa nismo, sestro brate, nismo mi tvoja meta!
Zakoni, inspekcije, prijave, tužbe… ništa to, nego drndaj onoga kome trebaš, umesto da zajedno s*ebemo sav nerad, sav višak, svo zlo koje se u javnim službama o našu grbaču i isti taj tanak novčanik i nerve okačilo.
Da bi zaposleni u javnim službama ‘praznovali’ čak i verske datume u sekularnoj državi, mi, sestro brate, moramo da radimo i nedeljom i noću i kad su deca prebolesna i kad smo i sami bolesni i kad nam umre majka i mraz i žega i sve te tempirane bombe među klijentima i sve to za trostruko nižu platu.
Jesmo braća, sestro?
Jesu američke tekstilne radnice još 1886.shvatile da samo ‘zajedno’ vodi boljem svemu?
Jesu u prvim redovima borbe za radnička prava i to u najbogatijim zemljama sveta skoro vek i po stajale, vikale, nosile parole, dobijale pendrecima po telu i kriminalne dosijee doživotno, uglavnom najlošije plaćene i tretirane žene?
Nego, sestro brate, radi svoj posao časno, pošteno, predano i odgovorno, čak iako ti je zarada baš, baš mala, a jeste, znam. Radi zbog sebe, samopoštovanja, dostojanstva. Radi čak i kad znaš da ne želiš, ali samo iz tebi znanog razloga moraš, ali radi tako.
I bori se!
Bori se da ti bar to ribanje poda, na kraju smene u kojoj radiš kao vrhunska trgovkinja ili autolimar s gazdom na majskom suncu na Malti, bori se da za to bar dobiješ ono što si zaradio/la, jer ti to niko ne poklanja, hej!
Bori se zajedno. Dogovori se sa sličnima. Usmeri snagu i volju na dobro, a ne na bacanje artikala kupcu koji to plaća takođe teško zarađenim novcem, potkradanjem na vagi, psovanjem dok slažeš ‘Smoki’, a ekipa je na ribolovu, a kupac s dvoje dece koja ne govore ružne reči čeka na red…
Da, da, ona ekipa s državnih jasli, jer iako smo nekad svi bili Ljudi, neki su se odmetnuli u Privilegovane, neki u Ološ, neki su oduvek takvi, a neki nemaju pojma ni šta su to radnička prava, praznici, plaćanje, pristojno ponašanje.
Sestro, brate, ovako daleko nećemo!
Nego, da vidimo gde smo i sami opet pogrešili?
Kada vidite najgore poslove na svetu, svoj ćete obožavati (FOTO)
Dodaj komentar