Zašto se u narodnoj „dabogda imao, pa nemao!“ krije sve prokletstvo čoveka!

Dabogda imao pa nemao! Evo je narodska rečenica zlosutnica koju toliko puta čujemo da nam je već postala kao dobar dan. Nažalost.

Malo ko iz pomenutog razloga i obraća pažnju na nju, jer se odomaćila.

A kada bismo je analizirali, ili bar samo pažljivo poslušali kako zvuči kada se usporeno izgovora, osetili bismo koliko je teška, mučna i zastrašujuća. Gora od najcrnje noćne more.

Ova rečenica koja se s usta na usta vekovima prenosi zapravo otkriva najveći usud ljudske vrste, našu nesposobnost da cenimo dovoljno ono što imamo sad i ovde. Da u tome uživamo ko da će svakog momenta da nestane.

Ne cenimo dovoljno zdravlje sve dok nas ne žigne sa leve strane, dok ne opipamo malenu ušuškanu kvržicu u pazušnoj jami, dok ne zaboli čudno i jako glava, dok ne počne neki uporni bolni kašalj. Dok nam pred očima ne razvuku rendgenski snimak i vrhom hemijske pokažu na sumnjivu mrlju. Dok nam ne počnu mrmljati strašnu dijagnozu i davati procene o preostalom vremenu. Kao da nam se tek tada digne sva gusta magla sa očiju koju smo godinama vukli, bahateći se sa svojim telom i dušom ko da će zauvek da nas služe.

Tek kad nam kažu da nešto polako gubimo, ili da smo izgubili, mi progledamo! Nekad dobijemo priliku za popravni, a nekad bude prekasno.

I to je prokletstvo čoveka o kome pričam. Što ne možemo da shvatimo na vreme. Što moramo da padnemo, da zaboli, da pokida, da nas preparira, da se prestravimo i zanemimo, da izgubimo.

Bolna buđenja. Bolna otrežnjenja. Bolne lekcije.

Koliko god patetično zvučalo sama činjenica da otvaramo oči, da dišemo, da se krećemo, da čujemo, da govorimo, da možemo da opipamo je već dovoljna da budemo prilično zadovoljni.

Ako ne veruješ, zaveži sebi jedan dan ruku za telo, da ne možeš da je koristiš, napravi da je nemaš. Stavi čepove duboko u uši tako da ne čuješ glas deteta, pesmu ptice, taktove muzike, lavež psa. Posle pola sata prijatne tišine, uhvatiće te panika. Zatvori usta, ćuti, stavi sebe u situaciju da ne možeš da pitaš, da odgovoriš, da zapevaš, da vikneš da bi izbacio bes. Samo zaćuti. I pitaj ljude koji žive u kolicima kako žive. I one koji ne vide, kakav je svet u mraku. I one kojima fali šaka, pa dete miluju sa jednom rukom, a sa osam ruku bi voleli da mogu.

I pitaj one koji umiru, za čim žale.

Ne umemo da cenimo ono od čega smo stvoreni, a više nego ikad je vidljivo koliko smo zapravo nesavršeni u svojoj savršenosti. Bolnice su pune. Prenatrpane načetim telima i dušama. Postali smo slabiji nego pre.

I slabimo i dalje, jer nismo srećni i zadovoljni sa onim što imamo sad i ovde.

Jurimo i kada ne moramo, nerviramo se i kad ne bismo morali, lajemo i kad bismo trebali da ćutimo, petljamo se u stvari koje ne bi trebalo da nas dotiču. I ne znam zašto je to tako. Zaista, ne znam.

Počeli smo da podrazumevamo. I ljude oko sebe, i bliske ljude oko sebe, i one najbliže, i sebe, i sebe sa njima, i ljubav, i prijateljstvo, i buđenje. Ko da će svi oni zauvek biti tu, takvi kakvi su danas, kao da ne mogu nigde da odu, da se razbole, da umru, da nas ostave. Kao da se tuge i nesreće ne dešavaju, pa možemo opušteno, bez mnogo truda i ulaganja u odnos, u veze. Ko da ljubav sama od sebe večno traje. I brak.

I onda kad se desi da nešto ili nekoga izgubimo, prvo što ćemo reći je opet narodska: „Da mi je ova pamet, a one godine“…pa da mogu ispočetka.

Pa da se ne nerviram, reći će neki, zbog svekrve, zbog tašte, zbog prevrtljivog momka, zbog toga što muž ne hvali ručak, zbog bučnog komšije, zbog Vučića, zbog Soraje, zbog napukle stolarije, zbog starih cipela, zbog velike guzice, zbog malih sisa, zbog celulita, zbog dosadnih i ljubopitljivih ljudi, zbog toga što imam malu kuću a hteo bih veliku ko komšijinu, zbog mrava u stanu, zbog napisa u novinama. Zbog stvari na koje ne mogu da utičem.

Pa da se više ne mešam u živote drugih, da se ne trošim objašnjavajući beteru da mora da radi ili pijancu da ne bi trebalo da pije, ili komšinici da ne bi trebalo da trpi muža kockara. Jer o koncu shvatiš da se samo potrošiš, a svi oni nastave po starom, beter da bude beter, pijanac ostane pijanac, komšinica sa mužem pod ruku, još te popreko gledajući.

Pa da sebi ugađam, ne mareći više za druge. Da po svom teram, makar me ludakom smatrali.

Pa da više putujem, makar i do susednog mesta, više se družim, glasnije se smejem, duže plešem, manje planiram, više delim, manje brinem, jače grlim, osećajnije ljubim, brže presecem kad je loše. I radim sve ono zbog čega na svom kraju neću morati da kažem „Da mi je ova pamet, a one godine…“

Biće da je stari narod u samo dve rečenice odlično sažeo svu filozofiju života.