Znamo svi da je Srbija polarizovana. Ne bih traćio vreme dragih čitalaca da obrazlažem zašto i zbog koga. To je valjda jasno. I već šest meseci traje borba između dva antipoda. Borbe u kojoj samo jedna strana bira sredstva. Sa druge strane, emocije i niski porivi s pravom preplave svakog iole čestitog čoveka. Ali nam je dužnost da ostanemo civilizovani. Iz moralnih razloga pre svega a i zato što držanje do civilizovanih normi u ovom sukobu daje očigledne rezultate. A da bi ostali civilizovani, moramo pokušati i da razumemo drugu stranu.
Važna je sposobnost da možeš da sagledaš stvari iz tuđe vizure. Ili makar da pokušaš. Tako kažu, zarad mentalnog zdravlja. A nije zanemarivo ni to što ti ta sposobnost daje veće mogućnosti da pobediš. Evo, pokušao sam. I ne ide. Šest meseci je prošlo od dana kada je korupcija nadstrešnicom ubila šesnaest ljudi i na nezamisliv način osakatila jednu mladu ženu. I onda, nakon toliko vremena u jednoj osnovnoj školi padne plafon od 900 kg. Samo pukom srećom, nije bilo dece tada. E tu prestaje moja moć da se stavim u “njihove cipele”. Ne zato što im svaki par njihovih cipela košta kao mesečne plate prosečnog nastavničkog veća. Nego zato što se to kosi sa poimanjem sveta iole normalne osobe.
Evo, stavio sam se u mislima na njihovo mesto. Ja sam kao neki naprednjački faktor i pala je nadstrešnica, nije me baš neka briga za poginule ili bar ne stižem da brinem za njih jer shvatam da imam problem. Aha, poradićemo na kontroli štete, obratićemo se javnosti biranim rečima, glumićemo da smo potreseni, isturićemo osvedočeno dobru lekarku da izveštava o stanju povređenih, ličiće da nam je stalo.
Usput ćemo probati da zabašurimo da imamo bilo kakve veze sa nadstrešnicom. Ako nas i uhvate u laži, pa šta? Toma Nikolić pobedio na izborima iako je dokazano da je lagao. Prolazi nam evo već skoro trinaest godina pa što ne bi i sada?
Ne mogu da opravdam ali mogu da shvatim mehanizam u glavama, koji kaže, moramo da zaštitimo svoje, daj da vidimo kako da zabašurimo odgovornost važnih, koga možemo da žrtvujemo i tako dalje. Sve je to krajnje nemoralno ali gledali u filmovima, čitali o tome, silne literature, nije prvi put u istoriji ljudskog roda, pa ni poslednji, na žalost.
E sad dolazimo do onog potpuno neshvatljivog a što do kraja otvara oči da se razume ko su i šta su oni. Naime, neshvatljivo je da se među njima nije našao, slovima i brojem, baš niko od težine i autoriteta da kaže nešto tipa – e, desilo se šta se desilo, imamo problem, izlaze ljudi na ulice, možda smo ugroženi, daj da proverimo gde smo šta radili, rekonstruisali, vidimo da se ne desi još neka tragedija. Kome sa mrvom savesti i zdravog razuma tako nešto ne bi palo na pamet?
Tu se stvarno završava svaka mogućnost ikakvog razumevanja od strane običnog čoveka. To može samo psihijatar ili sa njim konzilijum sociologa, antropologa, da objasni. Kao što kardiolog može da objasni infarkt, infektolog AIDS ili onkolog rak.
Jer kako drugačije objasniti više od šest meseci napora, mentalnog, fizičkog, finansijskog da praviš opskurne kampove sa kremom kriminalaca u Srbiji, smišljanje gomila laži na dnevnom nivou, pritiske tipa nehumanog maltretiranja majke ubijenog dečaka pod nadstrešnicim, sakaćenje sedamdesetogodišnjaka u policiji, predugačak je spisk gadosti. Sve to a da ti nije palo na pamet da obezbediš da ne padne plafon u osnovnoj školi? Dva puta. Da u nekoj dušegupki lažno nazvanoj starački dom ne umru u najstrašnijim mukama stari i mentalno oboleli ljudi? Makar da napraviš kao podvig pa Zrenjaninu rešiš problem vode. Ne, nego napraviš da i Novi Sad ima problem sa vodom. A imao je vodu još od 1895. godine.
Sreća da je 21. vek pa su danas sve one bolesti mahom izlečive. Ako se počne sa lečenjem na vreme. Mi baš nismo počeli na vreme ali jesmo u zadnji čas. Terapija je duga i teška. Evo traje već mesecima. Ali treba da traje koliko god da treba. Inače nas čeka smrt. Duga, bolna i ponižavajuća. Znam da znate da ne preterujem.
Razumemo se. Ne pada im na pamet išta da urade kako se neka nadstrešnica ne bi ponovila, kako ne bi više niko poginuo zbog njihovih navedenih osobina. Oni to nemaju u kripti. Kao što nekoj bakteriji , virusu, kancerogenoj ćeliji koju baš briga što će organizam kojeg su napali na kraju umreti i koliko pati dok umire.
I dok sam pisao ovaj tekst, pre svega sa namerom da objasnim kako je sistem nemoguće promeniti bez smene ljudi koji sada vladaju Srbijom, stigla je konačno, dugo očekivana vest da su studenti politički artikulisali svoje delevanje kroz zahtev da se raspišu prevremeni parlamentarni izbori. Nova prekretnica. I kome nije bilo jasno sada jeste.
Svaki put kada se učini da će protesti utihnuti ili posustati, desi se novi zamajac. Teoretičari zavere će reći da je to eto dokaz kako neko stoji iza ovog. Lično sam skloniji da to pripišem evolutivnom radu kvantnih mozgova ove čudesne dece. A vlasti svojim nezgrapnim i siledžijskim postupcima, održanju tenzija, često, značajno doprinesu. Ponekad i presudno. Što se kaže, iz kiše, ne u pljusak, nego u superćelijsku oluju.
A da je pogođeno „usridu“, vidi se i po reakcijama i buđenju botova na svim frontovima. Na Tviteru (ne mogu taj X pa to ti je), već isto veče na svim spejsovima, ma koliko malo posećenim, po tri bota barem. I to onih veštijih, za sejanje defetizma. No, ta apoteka više ne pomaže već šest meseci. Ali je ilustrativno.
Ima i onih cinika, organskih, koji bi da se pokažu javno da jesu oni protiv vlasti ali vidi ovo, pa vidi ono. Tako moraju jer pripadaju kulturološki onom sloju društva koje je listom protiv režima. Ali se istovremeno, pretpostavljam i plaše da do kraja zarone u bunt jer bože moj, šta ako stvar propadne? Mahom su obrazovani a „cinizam je izgovor obrazovane osobe da u neizdrživoj situaciji ne učini ništa*. I kako se stvari budu bližile finalu, nadajmo se, konačnoj pobedi, sve će se glasnije upinjati da dokažu kako je sve to pogrešno i propašće. No, njih je malo, malo ko ih sluša. I mada zvuče naizgled razumno, mogu samo ponekog da iznerviraju ali ne treba se na njih obazirati.
Ali počeće da se aktiviraju oni najdublji spavači, oni od kojih se niste nadali. I to bi moglo biti stvarno opasno. Jer sada počinje odsudna bitka u kojoj režim ima sve manje aduta i biće prisiljen da aktivira i ove što je čuvala za najcrnje dane. Jer ti dani po njihovim merilima, jesu došli.
Dovoljno je videti ovaj Vučićev diplomatski „fisajko“, kako bi to verovatno rekla predsednica Skupšine. Osoba kojoj su, koliko do skora, bila otvorena sva diplomatska vrata sveta, šta god mi mislili, da se dovede u onakvu situaciju, to se jedino može protumačiti kao potez očajnika. A on sigurno ima celovitiju sliku toga koliko mu je vladanje Srbijom ugroženo.
Važno je samo ne gubiti fokus. Baš me briga koju je zastavu služba poturila, da li su ovo ili ono. Moraš biti slep pa da ne vidiš rezultate koja je dosadašnja terapija dala. Dovoljno je samo videti kako je Novi Pazar reintegrisan u društvo. Na primer.
Govorimo o tome da su studenti uspeli za par meseci ono što mi nismo trinaest godina. A uradili su i ono što po ratom osakaćenom regionu UN, EU i SAD, sa svom silom para, obaveštajstva, vojne sile, diplomatije, ne uspevaju više od 20 godina. To je urađeno u Srbiji za samo par meseci. I nisu Bošnjaci samo reintegrisani u Srbiju. Srbija se reintegriše u Srbiju. Istinsko vraćanje na vrednosti Sretenjskog ustava. U vreme blokade RTS-a, pred spavanje sam čuo govor onog ratnog veterana. U suzama sam zaspao. Istinska katarza.
Stoga me baš briga ko je šta protestima poturio. Ovo sa Novim Pazarom se ne može poturiti. Ovo je vraćanje zdravog tkiva na kožu prekrivenu gnojnim prištevima. I zdrave površine su sve veće. I to je samo jedan od mnogih primera.
I sad neko stvarno misli da studenti neće znati da sprovedu kampanju za parlamentarne izbore? Formiraju nekakvu validnu listu? Koji su znali da od svih bezbednosnih službi sačuvaju tajnu o tome sa kakvim će zahtevom izaći? I koji su se usudili da ovako istupe znajući kakva ih iskušenja čekaju? Pih…
Ovo sve je još daleko od gotovog, čekaju nas još ko zna kakva iskušenja. Bilo je dosta velikih i prekretničarskih događaja za ovih šest meseci pa se često moglo čuti da je to sad to, kraj i slično. Voleo sam u tim situacijama da citiram Čerčila nakon što je Romel isteran iz Afrike – „Ovo još nije kraj. Nije čak ni početak kraja. Ali je možda kraj početka.“.
E sad sa solidnom sigurnošću mogu da kažem da je ovo početak kraja. Njihove vladavine, naravno.
*Aldos Haksli
Ko je sve podržao studentski zahtev za vanrednim izborima?
Dodaj komentar