“I kamen bi zaplakao” rečenica koja je često ponavljana nakon nadrealnih scena sa protesta u Novom Sadu proteklog vikenda.
Plakalo se u subotu u Novom Sadu dok su kolone studenata išle ka mostovima, plakalo se i veče pre toga kada su beogradski studenti ušli u Novi Sad. Plakalo se i prethodnih dana kada se gledaju akcije koje studenti pripremaju, šta i kako govore.
Psihoterapeutkinja Iva Branković kaže da su sve te suze normalne i objašnjava kakve su nas sve emocije pritisle pa tako lako puštamo suzu.
Psihoterapeutkinja kaže da su utisci koje skupljamo na događajima koje organizuju studenti drugačiji nego bilo koji ranije, tako da smo s jedne strane ispunjeni, a s druge strane preplavljeni. Zato je, dodaje, dobro da pričamo o tome kako se nosimo s emocijama.
– Plačemo zato što su emocije baš jake, suze su način da ispoljimo te emocije, a one dolaze iz više nivoa, iz razloga, navodi psihoterapeutkinja.
Ona kaže da je jedan vrlo važan nivo iz kog nam suze dolaze – empatija sa studentima.
– Osećaj koji imamo kada razmišljamo šta rade, koliko su hodali, kako su spavali na otvorenom, koliko energije ulažu, kazala je Brankovićeva.
Drugi nivo je ponos koji osećamo kada gledamo mlade ljude koji rade neke velike stvari.
– U suzama ima i toga što plačemo nad nekim svojim izgubljenim vremenom, i što se sećamo svojih iskustava sa prethodnih protesta od devedesetih naovamo. I na kraju krajeva suze su nada, to su suze radosnice o kojima svi pričaju, jer skupovi studenata nose pozitivnu energiju uprkos tome što su organizovani zbog strašnih događaja. I u toj kombinaciji teških negativnih i velikih pozitivnih emocija naravno da je osnovna reakcija da zaplačemo, kazala je psihoterapeutkinja.
Dodala je da su suze i način komunikacije.
– Postalo je redovno da vidimo ljude koji su uplakani i po tome se prepoznajemo, navela je.
Generacija koja je probudila toliku nadu i izazvala suze je ona koja je imala prilično lošu reputaciju da je nezainteresovana za ono što se oko nje dešava.
– Kao ni svaku mladu generaciju, ni ovu nismo razumeli, posebno zbog toga što se desio veliki generacijski jaz. Ova generacija je odrasla u novom dobu, u globalnom selu, sa digitalnim tehnologijama, sa drugim vrednostima. Postojao je zazor od njih jer su bili potpuno drugačiju i ovaj momenat prepoznavanja je to što ljudima budi suze. Zajedništvo je ono što ljudima najviše budi suze u ovoj situaciji, napominje sagovornica N1.
Govoreći o generaciji mladih ljudi koji su uglavnom rođeni posle 2000. godine, ona kaže da takozvanu generaciju Z odlikuje asertivnost i zalaganje za sopstvena prava, što su stariji videli kao deo razmaženosti.
– A sada vidimo da je to potpuni nedostatak autoritarnosti, oni su oslobođeni od autoritarnosti. Oni ne veruju u vođe samo zato što im se kaže da je neko vođa. Način na koji se organizuju pokazuje da je to moguće. Kao što misle i žive, oni se tako i organizuju. Oni nisu samo fokusirani na svoja prava, oni su fokusirani na prava uopšte i ne zaziru od autoriteta ukoliko ti autoriteti nisu pravi. To je nas ranije plašilo, a sada vidimo da je to njihova snaga, istakla je Brankovićeva.
Izvor: N1
Ovo je spisak studentskih zahteva sa velikih protesta 1968, kojima ni Tito nije smeo da kaže “ne”
Dodaj komentar