Videla sam jednog čoveka. Imao je na sebi odelo i kravatu, iako je bilo mnogo vruće. Ruke su mu bile pune kesa, koje su bile pune namirnica. Žureći ka zgradi očešao je telo o starca koji je trbuhom balansirao na ivici kontejnera.

„Alo bre, uprlja me, čoveče! U šta gledaš, jebem te jadna!?“

Starac je gledao u dubinu kontejnera, rovario je štakom po otpadu, tražio je hleb. Kada ga je našao, otkinuo je veće parče zubima, ostatak je smotao u najlon kesu. Zategao čvor.

Onda je ovaj sa kravatom znojav po čelu ušao u zgradu, a starac je prišao meni i zatražio pedeset dinara.

„Evo vam, idite kupite hleb. Nemojte taj iz kontejnera, zar se ne plašite zaraze…“

„A plašiš li se ti vožnje autom?“

“Kakve to sad ima veze sa buđavim hlebom?“

„Ljudi u saobraćaju ginu ko muve. Veći rizik ti je sesti za volan, nego pojesti hleb iz kontejnera“

„Kontejneri su puni zaraze, mačke pišaju, kerovi prevrću, pa pogledajte…“ objašnjavala sam čoveku koji se u kontejneru prehranjuje ko zna koliko dugo.

„I novčanice koje svakodnevno držiš u rukama su pune zaraze. I ljudi su puni zaraze. Samo za tu zarazu nema leka. Ova od hleba se još i može izlečiti“, pričao je prevrćući po ustima hleb.

novac

Lice mu je bilo crno. Od Sunca. Od vetra. Od kontejnera. Imao je svetle oči. Svetlo plave. U desnom oku beonjaču je prelio kapilar, tako da se video samo taj plavi krug umočen u krvavu mrlju. Brkovi su bili svetliji od kose i lica. Dugački i prljavi. Gornja vilica bila je pusta. Osećao se na tešku vlagu, kao da je decenije proveo u nekom natopljenom podrumu. Imao je oko 60 godina.

„Nisu svi ljudi puni zaraze“, rekla sam starcu.

„Možda. Većina jeste. To je zaraza za koju, rekao sam ti već, nema leka. I nikada nije bilo gore. Ljudi se ubijaju, jedni druge i sami sebe, a imaju sve ono što ja nemam. I krov, i krevet, i struju, i vodu, i pižamu, i kućne papuče, i hleb, i peškir. Ima onih koji imaju i više od ovoga, al to nije materijalno“ rekao je sedajući na veliku betonsku žardinjeru.

„Na šta mislite?“

„Pričam ti o onima koji imaju ženu, zdravo, lepo dete, kafu skuvanu ujutru, poljubac u čelo pre posla, nedeljni ručak sa domaćom supom, odane prijatelje… Ti su najgori. Ti koji imaju sve što život čini vrednim, stalno su nezadovoljni. I nervozni. I stalno se batrgaju, tražeći još i još i još!“

„Možda nisu srećni. Ne plaču samo siromašni“

„Sirotinja i ne plače. O tome ti pričam. Sirotinja zna da joj gore ne može biti, osim da umre. A taj koji ima sve, plaši se da to ne izgubi i u stalnom je strahu koji ga sputava da uživa u onome što ima. Ljudi su zaraženi strahom, i sujetom, i ljubomorom, i pohlepom, i mržnjom. Hleb iz kontejnera je nula naspram toga“, povisio je ton.

„Ja nisam rođen u kontejneru. Ovo sa prosijačenjem se desilo kasnije. Imao sam roditelje, lepo detinjstvo, ženu, dete, posao. Onda je stigla ta nedelja. I sa njom teška i gusta magla. Ja sam vozio. Žena i dete su sedeli na zadnjem sedištu, ono kod nje u krilu. Video sam velike farove koji idu brzo, direktno na nas. Bio je to momenat i nisam mogao da reagujem, osim da zažmurim i pomolim se. Za par sekundi sam izgubio sve… I šta je onda buđav hleb iz kontejnera? Kao da je važno da li ću se zaraziti ili ne. Da se nije dogodila ta nesreća, i dalje bih verovao da je novac jedino važan, i dalje bih se sa ženom svađao zbog njega. I ja sam bio zaražen. Jurio sam za boljim poslom, autom, želeo sam veliki frižider i televizor sa ravnim ekranom da prekrije ceo zid. Puko sam od zavisti kad je komšija dobio na lutriji, pa kad mu je ispred kuće stigao kamion sa novim nameštajem“ pričao je, al hleb više nije mogao da guta.

ulica

„Bio sam zaražen.“

„A sada?“

„Sad ništa. Ja sam odavno poginuo, juna 2014. godine. Nema mene, nema zaraze. Vi se pazite. Ova zaraza što je zavladala među ljudima širi se brže od ovog svetla i napada telo gore od besnila “

Bacio je kesu sa hlebom u prikolicu i štakom gurnuo mačku sa ivice kontejnera.

Čovek u odelu izašao je iz zgrade žurno. Psovao je u bradu: “Jebale te pare, da te jebale, najbolje da sa posla kući i ne dolazim!”

Zapisi sa ulice: Srela sam čoveka čudnog lica

 

 

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski
Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here