Verujem da nam je bilo dosta višedecenijskog roditeljskog naklapanja da “ne možemo imati i jare i pare”. Pa smo otišli u drugu krajnost – sad hoćemo sve. Ili ništa.
Ovo je još uvek kanda odličan način da se milenijalcima proda priča, kao i velik broj knjiga. O nečemu što danas zovu japanskom rečju ikigai.
Šteta što ne samo da smo je pogrešno razumeli – nego je prosto zloupotrebljavamo da opravdamo nezadovoljstvo što uglavnom ne možemo imati baš sve.
Ikigai ili kad dobra ideja navede na pogrešan put
Prema mnogobrojnim new age autorima i savetnicima, da bi osoba imala (ili živela?) svoj sopstveni ikigai, potrebno je da se ispune sva 4 elementa:
- Da radi posao koji voli
- Da radi posao koji je tražen
- Da radi posao za koji je plaćen
- Da radi posao u kome je dobra.
Osnovna ideja je sjajna.
Važno je da se dobro osećamo kad obavljamo aktivnost veliki deo svog budnog vremena.
Važno je da radimo posao koji je potreban svetu, kako bi se ispunio naredni uslov: kako bismo za njega bili plaćeni.
Važno je da od njega možemo da živimo, osim ako smo u poziciji da ne moramo da radimo uopšte.
Iz raznih razloga, važno je da posao obavljamo dobro: kvalitet je, verovatno, na nekom nivou izvor svega. Ali svakako je izvor zadovoljstva i zadržavanja onih koji nas plaćaju, a često i njihove bezbednosti. A i našeg dobrog osećaja u vezi sa sobom.
Ono što verujem da je pogrešno shvaćeno jeste da, u duhu zapadnjačke megalomanije (a suprotno od japanske skromnosti ) – ove faktore treba pažljivo meriti. Prioritizirati. Biti mudar u proceni njihove vrednosti za naš život.
Realno i lično sagledavanje faktora za poslovnu sreću
Čini mi se da je, u stvari, mnogo bolje posmatrati šta dobijamo kad ukombinujemo neke od ovih faktora, i koliko toga nam je dovoljno za sreću:
– Posao koji volimo i koji je svetu potreban se zove misija. Ako su i imali osnovne uslove za život, sumnjam da su stari misionari, kao i slični njima, mnogo razmišljali o finansijskim ciljevima svojih aktivnosti. Kao ni o tome da li to “vešto” tj. dobro rade.
– Ako nešto volimo da radimo, i u tome smo dobri, to je naša strast. Ovde ne brinemo koliko je to potrebno ili isplativo. Ako smo mudri, prvo radimo na kvalitetu/izvrsnosti, po potrebi se izdržavajući na druge načine. Tek kada i ako se stvore uslovi, razmatramo mogućnost da vidimo kako se od toga može živeti, bilo da je u pitanju hortikultura, fotografija, pisanje i sl.
– Bez obzira na lične afinitete i kvalitet rada, kada radimo ono što je svetu potrebno i za to možemo biti plaćeni, imamo zanimanje/vokaciju. Da ne kažemo zanat. Osećamo sigurnost, koja nam daje dosta prostora. Većini koja ne može da se izdržava na alternativne načine, ovo je jackpot. Ili će, u čerčilovskom duhu, to zavoleti (jer mudar čovek ne radi ono što voli, već voli ono što radi), ili će gledati da u tome bude toliko dobar, da sam diktira cenu, postavlja uslove, ograničava vreme za rad, kako bi imao prostora za samorealizaciju na drugoj strani.
– Ako možemo biti plaćeni da radimo ono u čemu smo dobri, imamo profesiju. Ovo je važno za samopoštovanje, samo je krucijalno ne mešati to sa vokacijom ili zanatom – imati “zlatan zanat” podrazumeva dobar deo traženosti onoga što radimo. Kako je teško da možemo uticati na “kreiranje potreba” (danas verovatno – čak i ako smo marketari), za sreću je dobro izabrati za profesiju nešto što smo bar birali autentično. Nešto što volimo. Inače je ovo potencijalno najnesrećniji ikigai kvadrant, posebno za post-komunističke zemlje, gde se još neki deo nas možda nije oprostio od tradicije da profesija podrazumeva plaćen posao.
Vrednosti i prioriteti
Kako to često biva na terapijskim sesijama, većina koja oseti zastoj u nekoj, u ovom slučaju profesionalnoj, sferi – mora naći načina da dovoljno spozna sve slojeve sebe, i u skladu sa tim – svoje vrednosti. Pa da nakon toga poslaže prioritete.
Da li vam je važno da imate dosta novca? Da li vas malo aktivnosti usrećuje? Da li ste skloniji ekspertizi? Da li ste imali dovoljno prostora da mislite o “drugoj strani”, potrebama sveta, i verujete da je zajedništvo važno? Ili vam je detinjstvo oblikovalo formiranje ideja o dobrom životu kroz finansijsku satisfakciju, ili o “samo raditi ono što voliš”, a možda i “moraš biti najbolji u tome”.
Samosvest je polazna tačka.
Ostalo je samo nadgradnja.
Misionarskom tipu posla je lakše dodati ekpertizu, ali to ne garantuje novčanu naknadu. Zato se često i podvodi pod dobrotvorni rad.
Raditi “ono što volite” je kategorija koju je dobro proširiti. Kao i razmotriti kome je to potrebno, i zašto bi nas platili zbog toga.
Ako “dobar zanat” ne zavolimo, kao što smo već rekli, finansijska sigurnost će nam dati prostora da se razvijamo i na drugim poljima, spoznamo druge načine samorealizacije. Nekad, a verovatno često, srećnim ljudima ono od čega žive i ono za šta žive dugo nije ista stvar.
Anything goes
Živimo u vremenu koje je startovalo promenama u drugoj polovini XX veka, ubrzalo se njegovim krajem, pa se sad, kako je XXI vek uzeo maha, konačno na svim nivoima osete posledice.
Generacije pre nas rekle su ne rigidnosti. Ne pravilima. Na privatnom – emotivnom, porodičnom, seksualnom – kao i profesionalnom planu – malo šta je zabranjeno. Ova sloboda bi morala da ide uz veću dozu odgovornosti, kako bi to Sartr svojevremeno rekao. Kao i uz veću dozu podrške starijih.
Samo – kako da nam daju ono što oni nikad nisu imali – slobodu izbora i mir blagostanja? Branko Miljković se davno pitao da li će sloboda ikad pevati onako lepo kako su sužnji pevali o njoj. Verovatno je odgovor pred nama.
Ako vas muče teme samorealizacije, mogućnosti, ličnih vrednosti i prioriteta, verovatno je vreme da se javite na karijerno ili psihološko savetovanje. Možda nam nikad neće biti baš sve ovce na broju, niti ćemo moći imati sve jariće i sve pare. Ali ćemo imati dovoljno za srećan i ispunjen život.
Dodaj komentar