Ne želim da mi odeća i kosa smrde nakon svakog izlaska u kafić. Ne želim da me štipa grlo od dima. Ne želim da budem “veštica” jer nekoga molim da ugasi cigaretu. Po svemu sudeći, država će stati u odbranu zdravlja nas nepušača, bar na papiru. Iskustva sa aktuelnim zakonom, koji je takođe trebalo da izbaci dim iz javnih prostora, mada ne u potpunosti i iz ugostiteljskih objekata, ne može, a da ne probudi sumnju.
U jesen 2020. godine ležala sam na Odeljenju za visokorizične trudnoće jednog beogradskog porodilišta. Sve sobe su bile u odličnom stanju, a na zidu svake sobe bio je televizor. Ali, najviše pamtim toalete.
Postojala su dva, u jednom vrata nisu mogla da se zatvore, pri čemu je ve-ce šolja stajala tačno naspram njih. U drugi toalet nisam mogla da uđem jer je bio zadimljen, a i neprestano zauzet.
Trudnice koje zbog pandemije koronavirusa nisu smele da izađu iz porodilišta kako bi zapalile cigaretu, dimile su u ve-ceu. Toalet je bio prazan samo u toku vizite kada bi ih sestre rasterivale.
Ispitivanja kod profesora u kabinetu
Bila sam druga godina fakulteta kada sam saznala da ću kolokvijum iz najtežeg predmeta te godine imati u kabinetu profesora, a ne u slušaonici.
Sećam se da sam bila jako nervozna jer je reč o profesoru za kojeg sam znala da će me pitati sve o političkim sistemima, osim onoga što piše u knjizi, a bila mi je i neprijatna pomisao da ću biti sama u njegovom kabinetu.
Srećom, nas tri smo taj dan imale zakazan termin za kolokvijum, pa smo ušle zajedno i to u zadimljenu prostoriju, u kojoj smo svi bili mutni. Profesor svakako nije planirao da ugasi cigaretu zbog nas ili radi nas.
Sećam se i “pušionice” gimnazije u koju sam išla, a u kojoj se okupljalo nastavno osoblje. To ne bi bilo problem da tu nisu održavani dopunski časovi, odnosno dolazilo da se odgovara za popravljanje ocene u posebnim situacijama.
Ko šta radi, ja perem kosu
Protiv pušača nemam ama baš ništa. Moji roditelji su pušači, imam kolege koji puše i prijatelje. Imam i astmu.
Imam i kaput i jaknu koji se usmrde nakon svakog izlaska u kafić. Kosu moram da perem posle svakog boravka u nekom ugostiteljskom objektu, kako mi posteljina ne bi neprijatno mirisala. Tako je otkad sam se detoksikovala po napuštanju roditeljskog gnezda.
Pre dve nedelje išla sam na neku stendap komediju u lokal koji nema najsrećniju ventilaciju i zidove koji su upili dim cigareta, cigara i još koječega. Oči su počele da mi suze, sočivo da me žulja. Veći deo večeri sam ćutala, što me nije sprečilo da promuknem, a moja pluća koja odavno rade nešto smanjenim kapacitetom da se od dima brane nadražajnim kašljem.
Kada sam došla kući i kada je dim već izašao iz mog nosa, shvatila sam da je zaposeo moju jaknu, moju odeću, moju kosu i da ne mogu da legnem u krevet smrdeći, kad već moram kašljući.
Moj trenutni izbor je ili da sedim kod kuće, ili da idem negde, kašljem i smrdim. Takav je i izbor dece koja se od tinejdzerskih dana (ne)voljno truju duvanskim dimom.
Ostani kod kuće ako ti već sve smeta
Argumenti koji su mogli da se čuju od Udruženja vlasnika noćnih barova i klubova, a koji se protive izmenama zakona, išli su u smeru podela – neka postoje klubovi samo za nepušače – pa neka imaju poreske olakšice; već postoje kafići samo za nepušače – pa neka idu tamo.
Nismo mi retka vrsta, mi smo dve trećine stanovništva Srbije. Zašto da budemo sprečeni da idemo sa svojim prijateljima pušačima u barove, odnosno da uz ulaznicu dobijemo i zadimljenost gratis?
S druge strane, da li zato što smo nepušači i ne želimo da udišemo dim koji nam šteti, treba da imamo daleko manji izbor mesta za izlazak?
Jedan od argumenata protivnika zabrane pušenja je i da će doći u situaciju da će vlasnici morati da plaćaju visoke kazne zbog ponašanja svojih gostiju, ističući da će onda konobari upozoravati goste, koji mogu zbog toga postati nasilni. S druge strane, činjenica je da to ne bi bio presedan, jer i sada ima situacija da zbog preterivanja u piću i nedoličnog ponašanja moraju nekoga da udalje iz lokala.
Neko zakon treba i da sprovodi
Sadašnji zakon nije zaštitio nas nepušače, a kamoli našu odeću. Prisetimo se odredbi sadašnjeg zakona: U objektima veličine preko 80 kvadratnih metara trebalo bi da bude makar 50 odsto prostora odvojeno za nepušače, dok u prostorima u kojima postoji fizički odvojeni deo za pušače ne sme da se prodaje i konzumira hrana i piće.
U praksi smo dobili pet stolova za nepušače koji se nalaze odmah pored stolova za pušače. Delimo isti vazduh i isti smrad. Niko nas nije zaštitio. Bilo je to previše posla za mali broj inspektora, što će reći da plan sprovođenja nije bio realan.
Nije samo do inspektora. Neko je trebalo da zabrani mojim trudnicama–sapatnicama pušenje u toaletu, a neko je onog mog profesora koji mi je dao jadnu šesticu tog dana trebalo da prijavi. Možda je trebalo ja to da uradim?
Izvor: RTS
Dodaj komentar