vecera-koreja-jastog
Magazin

Za večeru kraljevska kraba, za doručak jastog, a između ostaci mog dostojanstva

Putovanja su uvek odlična prilika za upoznavanje novih ljudi i kultura. Međutim, kada smo u nekoj dalekoj zemlji moramo obratiti pažnju i na to u kakve lokale sedamo i šta poručujemo, jer su lakoverni turisti svuda rado viđeni gosti. Pogrešan odabir lokala može da vam idilični odmor pretvori u noćnu moru. O jednom takvom iskustvu, pisala je Nina Gavrilović za Blic.

Njen tekst prenosimo u celosti.

Protresla sam ceo kofer, okrenula ga i odmakla se. Nije ispao ni dinar, juan, von, dolar ili evro. Bilo je kritično. Bilo je hitno. Bilo je van pameti. Avion je trebalo da poleti za manje od sat vremena, a prijateljica i ja nismo imale ni pare za taksi. Toliko me sažaljevala da nije imala srca ni da viče na mene. Sela je, potpuno očajna, na ivicu kreveta našeg jeftinog sobička na ostrvu Džedžu u Južnoj Koreji i počela da se smeje od muke. Srpski rečeno – ugasile smo.

Sve je počelo prethodne večeri. Džepova punih vulkanskog kamenja šetale smo ulicom i svađale se.

Spor je bio nepremostiv. Ona ne može ni da omiriše ribu, ja nisam htela da maknem sa ostrva dok je ne probam. Pala je odluka. Drugarica će sesti u brzu hranu, a ja u morski restoran pored. Provirila je sa mnom unutra, konstatovala da iz kuhinje smrdi na „mokro i ljigavo“ i izašla.

Da sam imala imalo pameti izašla bih sa njom. Ali ja gladna pamet nemam. Prišla mi je konobarica.

Mlatarala je rukama pokazujući mi da izaberem svoju večeru

Koliko sam ja razumela korejski, pokušavala je da pita da li se moja drugarica vraća, a koliko je ona razumela moj engleski ja ne znam jer sam se u sledećem trenutku našla pored ogromnog akvarijuma dok je ženica mlatarala rukama ka staklu pokazujući da izaberem svoju večeru.

Zbunjeno sam pokazala prstom na neko mučeno plivajuće biće i sela za sto da ne gledam nastavak.

Taman sam uspela da uhvatim besplatni internet kada je počelo. Prvo je stigao jedan tanjir. Pa činija. Pa druga činija. Kod treće sam već spustila telefon i okrenula se oko sebe.

Nigde nikog. Dobro, pomislila sam. Ovo su sve neke alge. Sigurno je predjelo. Kada je sledeća posuda koja se pušila spuštena pred mene svanulo mi je da ovo nije predjelo, ovo je više predigra.

U oblaku pare konobarica je izašla iz kuhinje i tresnula na sto tanjir pun morskih plodova. Probala sam da je pitam šta je sve ovo kada se ona naklonila, nasmejala i ponovo nestala iza zavese kuhinje.

Zamenila je druga konobarica, ovog puta sa dve pune šerpe. Onda je klopa počela da stiže. I stiže. I stiže.

U momentu kada je ušećerena pečena riba stavljena pored paste sa lignjama počela sam panično da kucam prijateljici nešto što je zvučalo kao „Aleksandra, dolazi ovamo, napravila sam glupost“.

„Moj sto više nije bio sto“

vecera-koreja-jastog-1jpg
Privatna arhiva

Moj sto više nije bio sto. Izgledao je kao pomahnitala epizoda „Sunđer Boba“, samo što mi je postalo vrlo jasno da sam ja ispala veverica. Kao u crtaću konobarice su se smenjivale i spuštale tanjire dok na kraju u prostoriju nije ušao nabrekli korejski kuvar noseći – njegovo veličanstvo kraljevsku krabu.

Nije bilo sumnje. Kraljevski sam nasamarena. Udahnula sam duboko, uzela štapiće i počela da bockam lignje, rakove i alge posoljene ostacima mog dostojanstva.

U trenutku u kojem je prijateljica ušla već izgledala kao neki nabrekli sultan opkoljen kompletnom prženom postavkom „Male sirene“.

Kada je stigao račun trebalo je pre njega da ide ono upozorenje da program koji ćete nadalje videti nije za decu.

Umesto da mi donese porciju za jednu osobu koju sam mislila da sam naručila donela mi je, verovatno namerno set broj jedan. Večera je koštala 200.000 vona. Dvesta dolara. Iz restorana nas je, tihe kao dve ispumpane gume ispratilo kompletno osoblje sa sve kuvarom.

Jedno deset koraka smo obe ćutale. Onda smo počele da se smejemo. Na kraju sam jela hladne spakovane ostatke večere da ne bih plakala. Ostala sam bez svih ušteđenih para i daljih planova.

Jezička barijera mi je sjajno zakuvala, ali ako ništa drugo mogu da kažem da sam verovatno jedina osoba na svetu koja je doručkovala jastoga, ali nije imala za čašu vode.

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku