Predsednik države Aleksandar Vučić u petak je primljen na VMA zbog problema sa srcem.
Što se tiče internet zajednice u Srbiji, stav je naprosto neophodno zauzeti. Malo se jelte, onako “zajebavati”. Malo u duhu opozicije “poželeti pogoršanje stanja” ili se začuditi kako to da nije u klinici Lazi Lazerević. Malo raditi fotomontaže. Sprdati se. Ne odmaći dalje od dela hrvatskog naroda koji je ovu vest dočekao sa komentarima:
„Stani, srce, stani. Pesma za što brži oporavak“
„Hahahah, krepat će Srbo“
„A je l‘ treba pripremiti venac češnjaka i glogov kolac“
„Umro dabogda“.
Ili, u Srbiji, ovako:
Vučić je davno trebao da ode u bolnicu.
Ali ta bolnica nije VMA.
Nego Laza Lazarević.— Direktor (@KoleMali) November 16, 2019
Nisam bot, nisam ni pristalica njegove politike, toliko sam kritika napisala na račun toga, pisala sam Vučiću pismo. Ali sam čovek i uvek se iznenadim kad čitam ovakve komentare jer savršeno otkrivaju suštinu problema ovog društva.
Isto bih pisala i da je neko od opozicionih lidera završio u bolničkom krevetu, a Vučićevi funkcioneri tvituju “držim palčeve, da se stanje pogorša”.
Imena ovde meni ne znače ništa, jer ovo je istina koju mi živimo i zbog koje nam je loše. Ona se ne odvija samo na vrhu, prisutna je u komšijskim dvorištima, prodavnicama, zgradama, roditeljskim sastancima, viber grupama mama i vaspitačica vrtića, ambulantama, ulici, pijacama, školama…
Komšija ubio višegodišnjeg komšiju zbog placa.
Pregazio babu stojadinom da “učini uslugu” drugu.
Napao koleginicu nožem jer je mislio da mu namešta otkaz.
Vukla dete u Zvečanskoj za ruku, pa ga bacila u krevetić.
…
Malo ko se ovde bavi sobom. Krivac je uvek neko drugi za svu čemer i jad koje živimo.
Nema odgovornosti za sopstvene postupke.
Slobode nam razvezale jezike i probudile čudovište.
Da li Vučić treba da umre, da bismo rekli “e, sad su svi problemi rešeni?”
Nemam sto godina, ali me je zakačila inflacija, rat, kantice sa gorivom, tuča za hleb. Zakačio me je i 5. oktobar. I svaka godina posle 5. oktobra. I evo, sad me kači već nekoliko godina Vučić.
Nije dobro. Moglo bi se čak reći da je ovaj privid demokratije vrlo opasan. Ali to ne znači da će “držim fige da se stanje pogorša Vučiću” rešiti stvar.
Jer neće. Doći će neki drugi Vućić, a posle njega neki treći, pa peti, pa osmi Vučić. I to što će svaki naredni biti manje više isti Vučić, ne znači da ne treba da glasamo, da menjamo, da izlazimo na ulice, ali je neophodno uz sve to da menjamo i sebe, da izađemo sa sobom na neku svoju ulicu, da se borimo protiv tog čudovišta koje je probuđeno okolnostima koje živimo.
Da sam kojim slučajem nakon vesti da je Vučić završio na VMA, pomislila ili napisala “tako mu i treba” ili slično, odmah bih se zapitala šta se to dešava sa mnom.
Jer ja ne želim da postanem mrzitelj, toliko ih je, ne želim da postanem ogorčena zbog društva i države u kojoj živim, neću da budem zlurada, sa zluradošću i mržnjom se teško gura dan.
Neću da vladajuća politika od mene napravi još jednog zatrovanog građanina.
Neću da postanem komšinica koja mrzi komšinicu i truje joj mačku (karikiram) jer sam juče izgubila posao.Neću da postanem pacijent koji nogom otvara vrata ordinacije.
Neću da budem mama koja druge mame uverava da nema potrebe da poštovanje prema vaspitačici pokazujemo tako što ćemo u dečije ruke strpati kožnu torbu i vaučer.
Neću da budem mama koja ulazi u učionicu i fizički se obračunava sa decom koja su maltretirala moje dete. Neću da čupam za kosu nastavnicu jer je ćutala.
Neću da gostujem na TV Prva da bi neko čuo moju istinu.
Neću da mašem zastavicama na mitingu ni Vučićevom ni bilo čijem, da bih sačuvala posao.
Neću da u strahu bilo šta čuvam.
Neću da se radujem tuđoj nesreći, jer trenutno “nisam u mogućnosti” da budem srećna.
Neću da se udaljavam od ljudskosti.
Neću da postanem ono što ovaj sistem godinama unazad pravi od građanina – očajnik koji se plaši, koji strepi, koji je o koncu sposoban da mrzi, da kamenicama razbija stakla kioska koji drži Albanac, koji ide na ulicu da “tuče pederčine”, koji s bakljom pali tribine, šuta neistomišljenike u glavu, koji zavodi red silom i toleranciju demonstrira jezikom mržnje, koji “kraducka”, koji se lakta jer to je najbolja opcija, koji veruje da će nečija bolest ili ne daj Bože smrt rešiti ovu “stvar” koju živimo.
Kada bih na vest o Vučićevom hospitalizovanju napisala “držim fige da se stanje pogorša” smatrala bih to ne svojim vrsnim humorom, već svojim ličnim neuspehom i rekla bih “Bravo, sistemu, uspeo si da me sjebeš kao većinu ovde”.
Dodaj komentar