Vlast jede losose i pačija prsa, narod salamu što ni kuče neće i štreca se od izvršitelja

Ne tako davne 2004. godine narodni poslanik, član SRS Aleksandar Vučić, pristao je, uz još četiri poslanika, na novinarski eksperiment: živeće mesec dana od tadašnje prosečne srpske plate od 175 evra, umesto od svoje poslaničke.

Od petoro poslanika koji su pristali da probaju kako izgleda život od prosečne plate u Srbiji narodni poslanik Aleksandar Vučić je prvi odustao, a sve pare, celu platu dakle, potrošio je za svega 10 dana.

„Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju“, rekao je tada narodni poslanik Aleksandar Vučić, i prestao da živi životom prosečnog Srbina, od prosečne plate.

A onda je, negde tačno 3. septembra 2018. godine, na otvaranju Žeželjevog mosta, ne više poslanik nego već ponosni i svemoćni predsednik Srbije, taj isti Aleksandar Vučić, zaboravio kako nije mogao da živi 10 dana od 175 evra, i izjavio bez da trepne: „Čuo sam da neki opet kukaju kako im je malo i ovo što sam najavio povećanje penzija veće nego ikad u istoriji. Pa šta vi hoćete? Šta je to dovoljno? Žive ljudi lepo i sa 200 evra u unutrašnjosti Srbije. Ćute i žive.“

Jeste, ćutimo i živimo. Ne živimo, životinjarimo. Jer to valjda tako treba. Ili ne sme više. Kako kome drago.

I ovo je samo mali uvod ili objašnjenje za tekst koji je napisala Aleksandra Ćurčić na svom Fejsbuk profilu, a koji nam je svima na vrh jezika, u uglu oka kad zasuzi od nemoći, u kriku kad nam roditelji na Uskrs gledaju neke anonimuse i polusvet u raznim zadrugama koji se bahati oko prenatrpanih trpeza punih đakonija dok ne znamo hoćemo li imati šta na sto da iznesemo, dok nas zatrpavaju neplaćeni računi, dugovi, dok trpimo gladni da bi deca jela, da se ima za grejanje, lekove, dok plačemo od nemoći kad nas niko ne vidi, dok nam roditelji trpe za unuke, dok se besimo od jada i nemoći, i dok nas isti taj bez dana radnog staža još odozgo vređa kako smo silni, neradnici, besni, debeli, lenji…ovo je uvod u jedno veliko „Marš!“ koje prenosimo u celini:

Marš!

Možda je ovaj tekst mogao da ima i drugi naslov, ali ovaj pokazuje bes i nemoć koju trenutno osećam.
Već neko vreme tabloidno smeće iznosi „svetle primere“ skromnih, siromašnih i poslušnih ljudi koji nam objašnjavaju da može da se preživi na minimumu minimuma.
Eto, baka sa 15000 penzije skromno i lepo živi.

Zatim, delili su iznova i iznova tekst devojke koja tvrdi da u Beogradu radi za 30000, od tog novca lepo živi a uspeva i da uštedi. Evo kako:
Ne puši, ne pije, ne ide u kafiće na kafu, osim kada je neko pozove. Mobilni telefon puni na poslu. Veš pere jednom sedmično. Tri puta sedmično ide na ručkove kod rodbine. Kupi pola pileta na akciji, spremi pilav, supu i pileći paprikaš i to jede preostala četiri dana. Našla je pekaru u kojoj jedna kiflica košta 10 dinara, doručak su joj 2 takve kiflice.

To je život?
To je beskrajno poniženje, grebanje i trpljenje.

Predsednik nam iz dana u dan govori da nam ne trebaju vikendi i odmor, da imamo najjeftiniji hleb, da ne jedemo jer smo debeli.
Debeli smo jer manjak u tanjirima zatrpavamo jeftinim hlebom. Debeli smo jer za doručak jedemo uštipke i poparu, debeli smo jer za dezert pravimo krofne, štrudle i palačinke za koje ne treba puno materijala.

Debeli smo jer okrećemo u krug pasulj, krompir i kupus.

Pitate se zašto su onda debeli predsednik i kamarila?
Zato što su im gladne oči.
Zato što istovremeno u svoja pohlepna usta guraju lignje, škampe, biftek i praseće pečenje.
Pogledajte slavske trpeze SNS a. Plodovi mora, tartufi, kanapei sa lososom, pačija prsa…
Oko stolova kruže zadrigli buzdovani i traže teleću glavu u škembetu.

U predizbornim poklon paketima dele Matijević paštete i mesne nareske koje ne bi dali ni njihovim pomerancima od 2000-3000 evra.
Šalju nam poruke:

„Ako ste siromašni, vi ste pošteni. Časno je biti siromašan!“
Nema ništa časnog u siromaštvu.

Nema ništa časnog u strahu od novog jutra, radnika EPSa, izvršitelja…

Pogledajte one koji nam govore o časnim i siromašnim građanima.
Pogledajte lokalne funkcionere.

Gde žive ti neobrazovani, bahati ljudi koji pre dolaska na vlast nisu imali ništa?
Šta voze?
Na kojim destinacijama letuju?

Pogledajte njihove supruge kako na instagramu dele slike iz restorana i letovališta u markiranoj garderobi uz opis:
„Uživanje“ „Odmor“ „Danas samo opušteno“

Pogledajte njihove cipele od 1000 evra dok vi u „Metrou“ kupujete plastične cipele od 1000 dinara i uz njih gratis dobijate gljivice na stopalima i bolne čukljeve.
Objasnite svojoj deci zašto gledaju slike svojih drugara kojima su se mame i tate lepo uhlebile sa mora da je more štetno za njih?

Pokušajte da ne zaplačete kada rešite da okrnjite kućni budžet i odvedete decu na picu na njihovo pitanje:
„Zar to nije skupo?“

Nema ništa dostojanstveno, ni uzvišeno u siromaštvu gadovi! Niste vi i vaša deca predodređeni da vladate, kradete i uživate, a naša deca da motaju kablove 12 sati, srećna ako svojoj deci mogu da donesu kilogram hleba i trista grama parizera.

Materijalna beda prouzrokuje duhovnu bedu, pretvara nas u životinje kojima je cilj samo da prežive, dok vi, bando trošite naše živote i našu radost.

I zato po 1000 puta Marš!

Ako je tako časno i lepo biti siromašan, da vas pustimo da uživate u tome?
Da vratimo ono što ste ukrali a ostavimo vam ono sa čim ste ušli u politiku?
Da živimo život dostojan čoveka a da vama prepustimo da uživate u onome što ste nama namenili?

I još jednom:
Marš!