Da li ste nekada prošetali Promenadom? Ako jeste, učinili ste predsednika srećnim i ponosnim, čak i ako ne delite njegovo oduševljenje kapitalnim projektima poput Beograda na vodi, čak i ako ste ga opsovali u sebi ili sebi u bradu, dobacili mu kad ste ga u šetnji sreli (da, i predsednik šeta, verovali ili ne), čak i ako ga uopšte ne volite.
Jer, tamo gde su bila pacovska legla i narkomanski štekovi, predsednik Aleksandar Vučić je, u svoj svojoj mudrosti, napornim radom, nespavanjem 24/7, borbom za to da svakom građaninu Srbije bude bolje, izgradio svoje Vavilonske vrtove, kao Nabukodonosor, preživeo vaše pljuvačine, vređanja, sumnje, mučio se kao Tantal, i konačno je srećan. I ponosan.
Toliko da bi mogao da peva i svira, kao Neron. Dobro, Neron je svirao i pevao dok je goreo Rim…Ima tu dosta razlike. Neron je, recimo bio megaloman, istorija tvrdi da je bio potpuno lud, i da je pustio da Rim gori šest dana da bi za sve okrivio hrišćane, a i želeo je, kažu, da izgradi lepši Rim, onaj mu se uopšte nije sviđao.
Naš predsednik voli svoj Rim, Vavilonske vrtove, svoje svetsko čudo, svoj Beograd na vodi. Kaže, sretne tako sugrađane, naročito ljude koji su mu „govorili najružnije reči za Beograd na vodi“ dok šeta Promenadom. Mrko ga pogledaju, nešto i opsuju sebi u bradu ili brk, kako se to već kaže (pa realno, ne ide da javno psuješ predsednika u lice, nije on Makron), a on je srećan.
Ugušiću se. pic.twitter.com/gt2WrFu9t2
— Ksenija (@XeniaKsenija) September 17, 2021
„A ja, ja srećan.“, kaže predsednik u intervjuu na nacionalnoj televiziji. „Ja srećan i ponosan. Ej, pa ti šetaš! Hvala ti što šetaš. Hvala ti što si priznao nečiji rad. Hvala ti što si priznao nečiji trud. Jer, ogroman je trud bio potreban, ogroman trud. Ogromna energija. Ogromna hrabrost. Niko u to nije verovao. U tome je razlika. Zato sam zadovoljan.“
U pravu je predsednik. Ljudi tu nisu nikada šetali, a on nam je sada sve obezbedio. Sve. I velike plate. I da budemo ekonomski tigar. I da se vakcinišemo ščim ‘oćemo. I veće peMzije. I prosečnu platu petsto i kusur evra. I sve je dao od sebe da nama bude bolje.
Ne jede. Ne spava. Nema odmor. Nedelja za njega ne postoji. Samo šeta, povremeno, promenadom, i to jer je srećan i ponosan kad i mi šetamo. I psujemo ga i mrko ga gledamo. I sad uopšte ne znamo da li treba da ga psujemo svaki put kad ga sretnemo ili samo na toj promenadi koju nam je dao da šetamo. Pitasmo neki narod, niko ne zna, svi zbunjeni.
Da ga gledamo mrko i psujemo uvek ili samo tamo? Eto, pojma nemamo šta da radimo ako ga sretnemo tako u nekoj šetnjici, u mimohodu.
Nema veće sreće za jedan narod nego da usreći predsednika svog, i zato nam trebaju preciznije smernice. Da šetamo, dakle, i da mrko gledamo u čoveka i psujemo sebi u bradu?
Mi mislili da treba da se nasmešimo (nad)čoveku, našem predsedniku, i na taj način pokažemo svoju zahvalnost. Ili da mu kažemo makar „Hvala.“ To nam nekako deluje…normalno. Kad si zahvalan ne gledaš mrko i ne psuješ sebi u bradu il’ brk, nego se nasmešiš. Zahvališ.
Predsedniče, da li je moguće da Vas, koji niste spavali, koji niste jeli, koji ste mukotrpno radili 24/7 bez odmora da sve, ali sve date ovom narodu, pa i mogućnost da šeta, usrećuje i čini ponosnim što Vas psuju u sebi ili van sebe, što Vas mrko gledaju?
Pa Vas, koji eto i vreme koje službeno provodite u Istanbulu koristite da se obratite svojim građanima, da znaju svi da uvek isključivo na njih mislite, na njihovu dobrobit, sreću, zadovoljstvo, da ne zaboravi ni jedan građanin da ste tu i kada niste, da o nama brinete iako niste fizički prisutni, pa zar Vas treba da psujemo i mrko gledamo?! I to dok ono malo vremena što Vam ostane od posla, minut – dva, takoreći, provodite u šetnji?
Ako Vas to čini srećnim i ponosnim, šta ćemo, toliko ste nam dobrog učinili da nam ne preostaje ništa drugo nego da Vas, teška srca, ispoštujemo.
Dodaj komentar